Asadova vlast u Siriji, koja je godinama pokušavala da zadrži kontrolu u zemlji podeljenoj ratom, doživela je ozbiljan slom, suočena sa brojnim unutrašnjim problemima koji su je postepeno dovodili do kolapsa.
Obećanja o ustavnoj reformi i preraspodeli vlasti, koja su u početku izazvala određena očekivanja, nestala su, a politička situacija postala je još haotičnija. Zemlja, koja je decenijama bila pogođena teškim sankcijama i ratovima, sada je bila suočena s nemogućnošću da sprovede promene koje bi mogle da ojačaju njen politički i ekonomski sistem.
Sirijska privreda, iscrpljena ratom, sankcijama i gubicima, bila je gotovo u potpunosti uništena. Nedostatak kapitala, izolacija od međunarodnih tržišta i preusmeravanje svih resursa na vojnu opremu i borbu doveli su do ozbiljnog smanjenja životnog standarda i stagnacije u svim sektorima društva. Industrija i poljoprivreda bili su gotovo potpuno uništeni, a infrastruktura teško oštećena.
Oružane snage Sirije, koje su bile ključni faktor Asadove vlasti, nisu prošle značajnu modernizaciju. Ovaj nedostatak sredstava, ali i političke volje da se poboljša efikasnost vojske, doveo je do toga da su vojni kapaciteti počeli da opadaju.
Vlasti su se oslanjale na staru opremu i taktike, dok je opadanje motivacije i morale među trupama postajalo sve očiglednije. Sirijska vojska, koja je nekoć bila ponos Asadovog režima, sada je bila daleko od sposobnosti da se nosi sa svim izazovima na terenu.
Jedan od simbola Asadove vojske bila je „Sila tigrova“, elitna jedinica koja je tokom ratnih godina stekla veliki ugled zbog svojih uspona na bojnom polju. Počela je kao mala privatna vojska, ali je vremenom postala ključna u mnogim ključnim bitkama. Komandant ove jedinice, Suheil Al-Hasan, stekao je status heroja među sirijskim vojnicima.
Poznat po tome što nikada nije gubio bitke, Hasan je postao legenda zbog svojih vojnih strategija, koje su uključivale taktiku „spaljene zemlje“ – taktiku totalne destrukcije kako bi se slomio otpor neprijatelja. Ipak, kako su godine prolazile, njegov status je postao problematičan za Asadovu vlast, koja je počela da se boji njegove popularnosti.
U 2019. godini, Tigrovi su reorganizovani i stavljeni pod kontrolu centralnih vojnih komandi. Suheil Al-Hasan je ostao u vojsci, ali je postepeno postao izložen javnosti i povučen iz glavnih vojnih akcija.
Kraj aprila 2024. godine označio je penzionisanje Suheila Al-Hasana. Ova odluka nije bila iznenađenje, jer je Asad bio svesno potiskivao sve koji su postajali previše popularni ili autonomni u svojim vojnim operacijama.
Paralelno s tim, i drugi komandanti u ključnim vojnim regijama, poput Idliba, Alepa i Hame, smenjeni su. Ove smene su signalizirale ozbiljan pad efikasnosti i morala u vojnoj strukturi, jer su nove vođe pokazale ozbiljne slabosti u ključnim vojnim operacijama.
Tako su jedinice koje su bile najodgovornije za odbranu tih strateških teritorija – u idlibskom, alepskom i hamskom sektoru – postale poznate po tome što su najbrže bežale sa borbenih linija.
Tokom tih dana, dok su se odvijale ofanzive na Alepo, Hamu i Damask, Asadovi protivnici, koji su delovali u sklopu različitih vojnih frakcija, preuzeli vlast u Siriji gotovo bez ispaljenog metka.
Za manje od 11 dana, ovi su se protivnici uspinjali do ključnih pozicija moći, slomivši Asadove snage, koje su se povukle sa ključnih frontova. Gradovi i teritorije su padali u njihove ruke, a Asad je bio suočen sa neviđenim izazovom, jer je njegova vojska, pored svih njegovih napora i planova, jednostavno prestala da funkcioniše kao koherentna i efikasna sila.
Ovaj dramatičan slom sirijskog režima, koji se dogodio u tako kratkom vremenskom periodu, jasno ukazuje na to da je Asadov autoritarni sistem došao do kraja.
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
