U regionalnim energetskim krugovima poslednjih dana provejava utisak da se sprema novi raspored snaga, onaj tihi, ali prelomni trenutak kada jedna izjava iz Budimpešte otvori sasvim drugačiju priču.
Mađarski ministar spoljnih poslova i trgovine Peter Sijarto ponovo je skrenuo pažnju na temu koja se u Srbiji već neko vreme šapuće, ali retko javno razlaže: Mađarska naftna i gasna kompanija MOL mogla bi da uđe u vlasničku strukturu srpskog NIS-a, što bi, kako kaže, moglo da pomogne pronalaženju rešenja za trenutno otvorena pitanja u vezi sa ruskim učešćem.
Sijarto je u razgovoru za emisiju „Čas pravde“ podsetio da je ruska kompanija i dalje većinski vlasnik Naftne industrije Srbije i da se zbog toga pojavljuju komplikacije koje Beograd, hteo – ne hteo, mora da razreši.
U tom kontekstu dodao je rečenicu koja je odmah odjeknula: „A teoretski, MOL bi mogao da igra ulogu u tome, jer je jedna od najjačih energetskih kompanija u regionu.“ Ta rečenica, izgovorena usput, ali dovoljno čvrsto, otvorila je prostor za najrazličitija tumačenja – od onih mirnih, do onih koji predviđaju daleko šire pomeranje u sektoru.
Usput, Sijarto je dodao još jednu zanimljivu stvar, gotovo kao usputnu fusnotu koja zapravo menja ton cele priče: Mađarske energetske kompanije zainteresovane su i za pregovore o kupovini Lukoilovih rafinerija u Bugarskoj, a kako naglašava, država će ih u tome podržati.
To je signal koji samo na prvi pogled deluje usko tehnički; u stvarnosti označava da Budimpešta očito širi svoje energetsko prisustvo u regionu.
Dok se u Mađarskoj razrađuju opcije, u Beogradu situacija dobija dodatnu težinu. Ministarka energetike Srbije Dubravka Đedović Handanović saopštila je da su Sjedinjene Američke Države jasno poručile da žele da se pronađe novo vlasničko rešenje za NIS i da su definisale rok – do 13. februara. To je rok koji stavlja pritisak i na buduće pregovore i na sve aktere uključene u proces.
Na vanrednoj sednici vlade predsednik Srbije Aleksandar Vučić govorio je otvoreno, bez uvijanja, naglašavajući da želi po svaku cenu da izbegne nacionalizaciju rusko-srpske Naftne industrije Srbije.
Naglasio je da Rusija i potencijalni novi partneri imaju još nedelju dana da donesu odluku, što čitavu temu praktično prebacuje u zonu hitnih i važnih odluka koje se ne mogu odlagati.
U celom ovom spletu najrazličitijih interesa ostaje utisak da se odvija mnogo više od pukog ekonomskog prilagođavanja. Kada jedna država traži način da zaštiti ključnu kompaniju, kada druga pokušava da proširi svoje prisustvo u energetskom lancu, a treća određuje rokove koji sve ubrzavaju, postaje jasno da je prostor za manevrisanje sve uži.
A možda je upravo zato ovaj trenutak važniji nego što deluje: Mogao bi da pokaže kako se zapravo kroje nove regionalne energetske veze i da li će ovaj proces otvoriti vrata stabilnijim odnosima ili još jednoj rundi neizvesnosti koju niko sa sigurnošću ne može da predvidi.
