Posle nekoliko dana tišine u javnosti, Vladimir Putin se ponovo obratio – i to u formatu koji je naizgled protokolaran, ali suštinski daleko od rutine.
Ceremonija uručenja akreditivnih pisama stranim ambasadorima u Kremlju pretvorila se u političku pozornicu sa jasno iscrtanim porukama, pre svega namenjenim evropskim diplomatama. Još pre početka događaja, portparol Dmitrij Peskov najavio je „važne izjave o spoljnoj politici“, što je podiglo očekivanja. Kako se ispostavilo, nije bez razloga.
Putin se, u prepoznatljivo mirnom tonu, potrudio da objasni kako Moskva vidi trenutni poredak sveta i zašto smatra da se on ubrzano urušava. Ključna misao bila je jednostavna, gotovo banalna, ali u isto vreme teška po posledicama: stabilnost i bezbednost ne nastaju same od sebe.
One se, kako je rekao, grade svakodnevno, kroz saradnju i uvažavanje interesa drugih. Problem je što se, po njegovoj oceni, taj princip sve češće gura u stranu.
U savremenom, međusobno povezanom svetu, naglasio je ruski predsednik, međunarodna situacija ide u pogrešnom smeru. Stari sukobi se rasplamsavaju, novi se pojavljuju, a diplomatija sve češće ustupa mesto pritisku i jednostranim potezima.
Posebno se zadržao na praksi u kojoj pojedine države, pozivajući se na „pravo jačeg“, sebi daju za pravo da nameću volju drugima. Posledice toga, po njegovim rečima, osećaju desetine zemalja – kroz haos, potkopavanje suvereniteta i odsustvo realnih mehanizama zaštite.
Imena nije pominjao. Nije ni bilo potrebe. Primeri su, kako bi rekli u diplomatskim krugovima, svima poznati: delovanje bez mandata UN, kršenje međunarodnog prava, direktno mešanje u unutrašnje stvari drugih država, pa i pretnje upotrebom sile prema zemljama na potpuno drugim kontinentima. Putin je ostavio da svako sam prepozna adresu poruke. Kome treba – razumeće.
Kao odgovor na ovu, kako ju je opisao, degradaciju globalnog sistema, Rusija vidi izlaz u striktnoj primeni međunarodnog prava i izgradnji pravednijeg, multipolarnog poretka. Poretka u kojem svaka država ima pravo da sama bira svoj put razvoja, čuvajući sopstvenu kulturu i tradiciju.
Posebno je naglasio ulogu Ujedinjenih nacija i podsetio da su posle Drugog svetskog rata upravo principi ravnopravnosti, suvereniteta i nedeljive bezbednosti postali temelj međunarodnih odnosa.
Kako piše Cargrad, tema Ukrajine bila je neizbežna. Putin je ponovio stav koji Moskva iznosi godinama: aktuelni sukob, po njegovom tumačenju, direktna je posledica dugotrajnog ignorisanja ruskih bezbednosnih interesa i sistematskog stvaranja pretnji duž njenih granica. Posebno je istakao širenje NATO-a, koje se, prema njegovim rečima, odvijalo uprkos ranije datim javnim obećanjima.
Rusija je, kako je podsetio, više puta nudila kompromisna i racionalna rešenja za novu evropsku i globalnu bezbednosnu arhitekturu. Spremnost za dugoročan mir, dodao je, i dalje postoji – ali ne kod svih aktera.
Dok takva spremnost ne postane obostrana, Rusija će, kako je rekao, nastaviti da dosledno ostvaruje ciljeve koje je postavila. Kada je reč o odnosima sa evropskim državama, konstatovao je da su oni danas na najnižem nivou, ali ne zbog Moskve. Dijalog je praktično zamrznut, kontakti svedeni na minimum.
Ipak, vrata nisu zatvorena: Rusija ostaje otvorena za obnovu normalne, konstruktivne komunikacije, pod uslovom da se zasniva na poštovanju i uvažavanju legitimnih bezbednosnih interesa.
Sve ovo izgovoreno je u trenutku kada se međunarodna scena dodatno zaoštrava. U Vašingtonu se, prema oceni Moskve, pojačava pritisak na niz suverenih država, uključujući Venecuelu i Iran, uz direktno mešanje u njihove unutrašnje procese. Paralelno s tim, ukrajinski sukob se nastavlja, diplomatski kanali ostaju blokirani, a evropska bezbednosna arhitektura se, kako tvrdi Kremlj, sistematski razgrađuje širenjem NATO-a i jačanjem vojne infrastrukture blizu ruskih granica.
Sankcije, pretnje i pritisci postali su, u toj logici, univerzalni alat spoljne politike, ne samo prema Rusiji, već i prema državama Latinske Amerike, Bliskog istoka, Afrike i Azije.
Zato nije slučajno, smatraju analitičari, što je upravo ceremonija uručenja akreditiva iskorišćena kao platforma za javno fiksiranje ruske pozicije. Doktor političkih nauka i bivši ministar državne bezbednosti DNR-a, Andrej Pinčuk, ukazuje da format nije izabran nasumično.
Naprotiv, poruke su, po njemu, deo šireg konteksta, uoči najavljenog dolaska američkih predstavnika u Moskvu. Javnim istupanjem, objašnjava Pinčuk, Rusija je jasno označila granice onoga što smatra prihvatljivim u pregovorima – granice koje, kako kaže, neće biti pređene ni javno, ni iza zatvorenih vrata.
U ukrajinskom kontekstu, suština se svodi na princip nedeljive bezbednosti: bezbednost Ukrajine, Evrope ili SAD ne može se graditi na štetu bezbednosti Rusije. Pitanje koje se potom nameće jeste kako taj princip pretočiti u konkretne mehanizme.
Pinčuk tu vidi razgovore o zonama uticaja, odustajanju od daljeg širenja NATO-a, odricanju od članstva, kao i mogućim sporazumima o uzajamnom nenapadanju. Zanimljivo je, dodaje, što poruka nije upućena uskom krugu američkih diplomata, već celokupnoj evropskoj diplomatskoj zajednici – svima odjednom, kako bi se izbegla sadašnja konfuzija između Evrope i SAD.
U tom svetlu, izjave francuskog predsednika i nemačkog kancelara o potrebi obnove dijaloga sa Moskvom ne deluju slučajno. Najpre je Pariz otvorio temu ponovnih kontakata, izazvavši negodovanje dela evropskih partnera, a zatim je iz Berlina stigla poruka o traženju dugoročnog balansa sa Rusijom kao najvećim evropskim susedom. Reči o miru, slobodi i budućnosti Evrope posle 2026. godine zvučale su drugačije nego ranije.
Na kraju, ostaje utisak da Moskva nastavlja kurs koji je odabrala: javno, bez kulisa i zakulisnih igara, iznoseći ono što smatra svojim crvenim linijama. Da li je to ultimatum ili poziv na ozbiljan, ravnopravan razgovor – zavisi od ugla gledanja. U svakom slučaju, poruka je poslata svima istovremeno. A odgovor, kakav god bio, tek treba da se oblikuje u praksi, u svetu u kojem se ravnoteža još traži.
