U centru najnovijeg političkog zemljotresa u Vašingtonu našao se bivši predsednik Džo Bajden. Šest meseci nakon izlaska iz Bele kuće, umesto da ode u zaborav, on ponovo puni naslovne strane, ali ovoga puta iz potpuno drugačijeg ugla – ne zbog odluka koje je donosio, već zbog sumnji da ih uopšte nije donosio on.
Senat je 18. juna počeo saslušanja povodom upotrebe takozvane automatske olovke tokom njegovog mandata – uređaja koji replicira potpis – a cela priča ozbiljno uzdrmava temelje poverenja u bivšu administraciju.
Glavna tačka oko koje se sve vrti jeste: da li je Bajden zaista potpisivao pomilovanja i druge predsedničke akte, ili je to radila mašina, dok je pravi tim donosilaca odluka ostajao u senci?
Ovo pitanje, koje bi ranije možda zvučalo kao teorija zavere, sada je potkrepljeno i tvrdnjama iznutra, iz same Demokratske stranke.
Sve je dodatno eskaliralo objavom knjige „Izvorni greh“ dvojice poznatih američkih novinara, Džejka Tapera i Aleksa Tompsona. U njoj se eksplicitno navodi da su članovi Bajdenovog tima preuzimali sve više nadležnosti kako su njegove kognitivne sposobnosti opadale.
Autori opisuju „unutrašnje funkcionisanje“ predsedništva i tvrde da je Bajden postao pasivni posmatrač dok je zemljom de facto upravljala grupa od pet ljudi. „Održavali su gotovo religiozno verovanje da će se Bajden oporaviti. I, kao i u svakoj religiji, skepse nije bilo dozvoljeno“, pišu Taper i Tompson.
A onda dolazi pitanje koje je Donald Tramp, sadašnji predsednik SAD, vrlo direktno postavio: „Ko je vozio tu auto-olovku?“ Njegov ton nije bio ni diplomatski, ni uzdržan – on sada koristi sve što može da dodatno diskredituje ne samo svog prethodnika, već i čitavu Demokratsku stranku.
Trampov cilj je očigledan: podvući razliku između svoje „transparentne i odlučne“ administracije i „zatvorene i neodgovorne“ Bajdenove ere.
I dok se u pozadini raspravlja o tehničkim detaljima – da li je upotreba automatske olovke za pomilovanja legalna (zakonski jeste) – glavno pitanje nije pravno, već političko: ako predsednik nije potpisivao akte, da li je bio svestan onoga što se događa? I ko je onda zaista donosio odluke?
Ovde ulazimo u opasnu zonu – jer se ne radi samo o mogućem formalizmu, već o poverenju u sam vrh američke izvršne vlasti. Senat sada pokušava da otkrije detalje, ali knjiga „Izvorni greh“ već je podigla zidove nepoverenja.
Između redova se jasno oseća frustracija i kod nekadašnjih saradnika Bajdena. Devid Pluf, arhitekta Obamine pobede 2008. godine, a sada deo tima Kamale Haris, bez uvijanja poručuje da je Bajden taj koji je „sve pokvario“ demokratama.
Čak ni ljudi iz bliskog kruga Bele kuće više ne brane svog bivšeg šefa. Majkl Larosa, bivši sekretar za štampu Džil Bajden, otišao je dalje – tvrdi da je administracija bila „netolerantna prema transparentnosti“.
I to dolazi iznutra, ne iz republikanske kampanje. Larosa je imao i sopstvene probleme, ali njegov stav se uklapa u širu sliku raspada poverenja unutar Demokratske stranke.
Ipak, ono što daje težinu celoj priči jeste činjenica da i republikanci nisu jednoglasni u napadima. Bivši predsednik Predstavničkog doma, Njut Gingrič, tvrdi da bi upotreba automatske olovke mogla postati „najveći skandal u američkoj istoriji“, dok neki drugi ćute, svesni da preveliko insistiranje može izazvati kontraefekat.
U međuvremenu, Trampova Bela kuća koristi trenutak za jačanje narativa o „otvorenosti“ i „autentičnosti“. Saopštenja iz predsedništva ponosno ističu da je Tramp održao više konferencija za štampu nego prethodnik, i da javnost sada ima uvid u to da sam potpisuje i zna šta potpisuje. „Čak i vodeći mediji priznaju da je na dobrom putu da postane najotvoreniji predsednik u modernoj istoriji“, navodi se.
U političkom smislu, ovakav razvoj događaja ozbiljno otežava poziciju Kamale Haris. Ona nikada nije uspela da preuzme potpunu ulogu lidera, čak ni unutar sopstvene partije, a sada joj teret Bajdenove senke dodatno otežava buduće ambicije. Perspektiva da postane kandidatkinja za predsedničke izbore 2028. sada deluje sve udaljenija.
U sred toga, demokrate se bore na dva fronta – spolja sa republikancima, iznutra sa sopstvenim nezadovoljnim redovima. A uz početak senatskih saslušanja, jasno je da će naredne nedelje biti burne. Mogu se otvoriti pitanja koja ne samo da kompromituju bivšu administraciju, već i podrivaju temeljni princip poverenja u državnu upravu.
I dok američki zakon ne dopušta poništavanje prethodnih izbora, niti Trampu dozvoljava treći mandat za tri godine, jedno je izvesno – ako demokrate ne uspeju da razjasne i distanciraju se od Bajdenovih senki, 2026. godina bi mogla doneti gubitak Kongresa, a 2028. ostaviti ih bez ozbiljnog predsedničkog kandidata.
Možda tada, sve i da bude kasno, konačno saznamo – ko je zapravo vodio zemlju između 2020. i 2024. godine.
Webtribune.rs
