Srbija je ušla u devetu kalendarsku godinu autokratske vlasti. Kad gledamo unazad – mnogo, kad gledamo unapred – nepopravljivo, znači možda još duže.
Kao u gluvo doba noći kada se ništa ne čuje i zato jače odjekuje zvuk policijskih sirena, tako u gluvođi našeg političkog života odjekuju samo neprijatne sirene propagande.
Samo što ni metafora tu ne može da pomogne, jer ona podrazumeva normalnu prolaznu noć a ova politička traje kao devet spojenih polarnih.
Ali, ništa od lamenta, koliko god bio objektivno izazvan i u tom smislu opravdan. Fatalizam nije saveznik žive istorije, sem što često upada u njene slepe ulice. Srbija je već osam i po godina u takvoj ulici, ali dok se ne pita zašto je to tako neće ni naći put izlaska.
Formula dobre politike je da se ona što manje vidi a da se njeni dobri rezultati podrazumevaju. Tekuća politika u Srbiji je sasvim obrnuta: ona je vidno, zvučno i taktilno sveprisutna a njeni rezultati se nameću silom propagande.
I to je glavna vidljiva karakteristika režima. Ali, šta njega stvarno podupire, to je drugo pitanje. On, zapravo, stoji na tri potporna stuba: 1) zapadna podrška, 2) plebiscitarna diktatura i 3) zarobljeno društvo. To je tronožac na kojem sedi naš savremenik, srpski vladar.
Zapadna podrška
Srbija obitava na spoljnoj periferiji Evropske unije i prema njoj je u polukolonijalnom odnosu. Ovaj njen status započet je u mandatu pre Vučićevog, ali ga je on doveo do današnjeg visokog, zapravo izuzetno niskog, stanja.
Kao čovek radikalskog porekla i mentaliteta, posle dve decenije jalove nacionalističke politike shvatio je da je u Srbiji najsigurniji put k vlasti pokazati vernost prema sili jakog uticaja. Razume se da taj odnos nikada nije odnos poverenja, a još manje obostranog poverenja.
To je više fenomen koji je u 17. veku Tomas Hobs definisao kao odnos između pokornosti na jednoj i zaštite na drugoj strani (protégo ergo obligo). U konkretnom slučaju, ako hoćeš našu pomoć a potom i zaštitu, moraš da nam isporučiš ono što nam je najpotrebnije. A to je priznanje „Kosova“.
Zapad je za ovu „razmenu“ prihvatio Vučića (možda u paru sa Nikolićem), jer nije imao drugog izbora posle rđavog iskustva sa nevernim Tadićem. Stoga je izvršena brza preobuka od radikala ka naprednjacima kako bi operacija sa kreiranim novodemokratama mogla da se proda zapadnom mnjenju poznatom po tananoj osetljivosti prema autokratama.
Ne znam da li na zapadu postoji poslovica „vuk dlaku menja a ćud nikada“, ali sam siguran u njihov oprez prema ćudima presvučenih radikala. Stoga je ovaj nepisani ugovor – gde je razmenjena pokornost za zaštitu – imao rok: predaju Kosova i Metohije, a za posle ćemo videti, možda i vratimo demokratiju u Srbiju. I stvar je dobro krenula brzim potpisivanje tzv.
Prvog briselskog sporazuma (april 2013) a potom i Vladinim prihvatanjem dokumenta EU o njenoj poziciji u pregovorima o pristupanju (januar 2014).
Tu je sadržana i formalno prihvaćena obaveza priznanja „Kosova“. U tom dobrom početku leži i tajna mira i tišine proevropske opozicije u Srbiji povodom već dobrano započete autokratske vladavine. Relativno bezbolno prolaze izborni marifetluci vlasti 2014, 2016, 2017 i 2018. godine, da bi na godinu pre izbora 2020. deo opozicije preduzeo ozbiljniju aktivnost protiv već okorelog poretka lične vlasti.
Ako ništa drugo, bojkotom je uspelo obaranje izlaska na poslednjim izborima na ispod 50% i potonje obrazovanje Skupštine bez opozicije.
Ako se sada pitamo zašto za sve ovo vreme, od 2014. do 2020. godine zapad nije odrekao podršku Vučiću, iako nije predao „Kosovo“ a svoju diktaturu je samo pojačavao, odgovor je sledeći: prvo, zapad nije našao alternativu za svoj ultimativni zahtev; drugo, zapadnim učesnicima je jasno da nije Vučić opstruirao dovršetak dogovorenog posla, nego kosmetski Albanci.
Oni su, zapravo, pokvarili igru svojim tvrdoglavim odbijanjem da Vučiću daju i onaj privid koncesije iz Briselskog sporazuma – Zajednicu srpskih opština.
Tako se zaštitnik našao između dve vatre – albanskog političkog fundamentalizma i zahteva srpske opozicije da se Vučiću skine oreol zaštite. Ako bi zadovoljio bilo koju od ove dve pozicije, zapad bi izgubio zavet pokornog i cela kombinacija, koja mu vremenski postaje sve skuplja i nepodnošljivija, dovela bi se u pitanje.
Plebiscitarna diktatura
I istoriografska i književna literatura svedoči o tome da je najlakše uceniti siromašnog čoveka. Vučić ne samo da to zna iz dubine svoje političke intuicije, nego i iz još veće dubine svoje vlastoljubivosti.
On ovo pravilo stavlja na vrh svoje političke tehnike. Znači, nije prvo pitanje ono o tehnikama izbornih falsifikata, već ono o tehnikama upravljanja egzistencijalno ugroženim masama. Jer, ovde se nalazi njegova neiscrpna izborna baza.
Ona je u Srbiji objektivno velika i konstantna već trideset godina, ali nikada, čak ni u vreme Miloševića, nije bila baš u samom centru političke manipulacije. Tajna uspeha, kao i na svim izborima, u demokratskom je izbornim pravilu „jedan čovek jedan glas“.
U domaćoj izbornoj praksi od 2014. to znači: ko je sposoban da na izbore izvede maksimalan broj ljudi koji će sve učiniti da održe svoj egzistencijalni minimum, taj može unapred računati na izborni start od bar 20% prednosti.
To, razume se, može učiniti samo stranka koja raspolaže državnim budžetom kao sopstvenim, u kombinaciji sa političkim kredom da za nju ne postoje granice izbornih manipulacija.
Ovakav izborni inženjering samo je najvažniji korak u stvaranju diktature sa masovnom podrškom. Za njeno dugo održanje potrebno je zarobiti javna preduzeća, okupirati sve nacionalne frekvencije elektronskih medija i najveći broj lokalnih, osigurati kanale stranačkog zapošljavanja, takođe kanale i sredstva (privatni univerziteti) „profesionalnih“ promocija, negovati političko-kriminalno partnerstvo i mnoge druge kreativne destrukcije normalnog.
Ovakav pogon naziva se zarobljena država, koja svoju izokrenutu ligitimnost zadobija ne samo na učestalim vanrednim i redovnim izborima, nego i na svakodnevno simuliranim plebiscitima. U relaciji prema masi, vlast operiše opijumom fiktivne slike uspešnog razvoja na svim planovima, ali to ne bi bilo dovoljno za dugu vladavinu.
Zato ona stalno dotura minimalni provijant najsiromanijim slojevima bez kojeg bi ovi stvarno stali na tanku liniju opstanka. Evo sami jednog od brojnih primera.
Kada je posle protivustavnog zakona „o privremenom uređivanju načina isplata penzija“ (novembar 2014) potezom pera došlo do umanjenja penzija, one najniže od 25 000 dinara bile su pošteđene ove nasilne mere.
Pošto u jednom siromašnom društvu, kakvo je ono u Srbiji, najmanje penzije prima daleko najveći procenat penzionera, ovu okolnost oni su doživeli kao privilegiju ne stoga što ih režim nije opljačkao kao sve druge, nego zato što bi u suprotnom većina njih teško opstala.
Ali ni to nije kraj manipulacije. Ovaj „zakon“, čija je privremenost trajala četiri godine, pretvorio je penzijski sistem Srbije od mehanizma socijalnog osiguranja u mehanizam socijalne zaštite.
Tako su svi penzioneri u Srbiji postali predmet finansijskog modelovanja vlasti. Uhvaćeni u zamku egzistencijalne ucene, postali su rezervoar sigurnih glasova.
Ako tim glasovima pripišemo maligno stranačko zapošljavanje na svim nivoima i maligno upisivanje u hegemonu stranku najvećeg broja privatnih preduzetnika nižeg i srednjeg nivoa ulaganja, slika svakodnevnog srbijanskog plebiscita u korist vlasti postaje još bistrija.
Zarobljeno društvo
Tom slikom približavamo se trećem stubu Vučićeve vladavine. Od svojih masovnih zavisnika stvorio je surogat-društvo, društvo koje suštinski to nije.
Ali, jeste konglomeracija koja je zapušila svaku društvenost, a to znači egzistencijalnu nezavisnost od aparata vlasti. Srbija ovde, doduše, ima istorijski problem dug tri-četvrt veka sa malom nesigurnom pauzom između 2000. i 2012. godine. Građansko društvo u Srbiji bilo je efikasno odstranjeno u par posleratnih godina posle 1945.
Od tada do danas važi pravilo: život društva zavisi od države a život države od partije na vlasti, s tim što je ta partijska vladavina uvek bila apsolutna sa tendencijom ka totalnoj vlasti.
Ovaj poslednji fenomen, totalna vlast, meri se stepenom ugroženosti autonomije društva, tj. njegovih aktera koji su u stanju da svojim oruđima proizvode materijalna, intelektualna i moralna dobra.
Odsustvo građanskog društva u Srbiji upravo znači da je danas ovde izuzetno mali broj ljudi, grupa, ustanova i preduzeća koja su u stanju (u prilici) da svojim oruđima i nezavisno od direktnog uplitanja spolja proizvode vrednosti materijalne, intelektualne ili moralne prirode. Te oblasti autentične društvene proizvodnje gotovo su uvek pod prismotrom nekog pipka vladajuće hobotnice.
To je ono novo što je ova vlasta unosila u Srbiju od 2012. godine. A da bi ta operacija zarobljavanja društva bila ubedljivija, vlast je prigrlila jedan simulakrum društva koji se razvijao u poslednje dve i po decenije, poznat pod imenom „civilno društvo“.
Ukratko, to je za razliku od građanskog društva, koga karakteriše produktivizam u raznim oblastima života, jedno izrazito parazitsko društvance koje ne gradi ništa od opšte koristi, ali stiče domaće i inostrane donacije u skladu sa učinkom u korist svojih finansijskih izvora.
Ovaj vladajući amalgam pseudodruštva – vlast i „nevladin“ sektor, koji je imao veliki učinak u onemogućavanju svake nezavisne aktivnosti u javnoj i privatnoj sferi, bio je čvrst sve dok je izgledalo da će „Kosovo“ biti brzo predato tamošnjim Albancima, tj. njihovim zapadnim pokroviteljima.
Njegovo labavljenje poslednjih godina najbolje govori o političkom poreklu ovog amalgama. To, međutim, nema nikave veze sa stanjem društva u Srbiji, koje jedva da diše, a da se ne govori o njegovoj aktivnosti u oblasti sopstvenog političkog predstavljanja.
To su, dakle stubovi na kojima počiva Vučićeva vladavina. Oni jesu visoki, ali niko ne zna koliko su duboki. Svaka diktatura odlikuje se visokim stubovima svoje zgrade, ali svaki pad diktature pokazao je njihovo plitko utemeljenje.
Ovo istorijsko iskustvo, međutim, ne pomaže prognozi. Svaki režim ovoga tipa u pogledu svog trajanja slučaj je za sebe. Pa i Vučićev u relaciji prema Miloševićevom, da se poslužimo nama najbližim primerom. Ako su bili slični u pogledu drugog i trećeg stuba, dijametralno su različiti u pogledu prvog.
No, ne bi bilo ništa pogrešnije od toga do tražiti rešenje u zapadnom odricanju od Vučića. Ne samo zbog toga što bi za zapad to bilo politički nemoguće, bar dok ne nađe adekvatnu zamenu, već i zbog autentično domaćih razloga. Evropska unija nije u stanju da Srbiji pruži više od položaja spoljne periferije sa materijalnim garancijama koje bi uvek bile daleko manje od gubitka koju je Srbiji nanela zabranom Južnog toka.
Takođe, iracionalno podozrenje zapada prema srpskom rusofilstvu uvek bi bilo činilac njegove specijalne bezbednosne kontrole, sa fokusom na kontrolu u proizvodnji intelektualnih i moralnih dobara.
Ovaj nadzor bi se svakako nadovezao na postojeće snage domaće surogatske kvazidruštvenosti, tako da bi stalno tinjao konflikt tipa kulturnog kolonijalizma. Akcijama iz serije „mirdita“ ova vrsta konflikta gasila bi se benzinom.
Šta ostaje. Politička akcija koja će za lozinku imati slogan po uzoru na vreme kada se Srbija oslobađala dvostrukog jarma – spoljnog i unutrašnjeg. Dakle, cilj je unutrašnja i spoljna sloboda, ali to nije samo krajnji cilj, to su i sredstva koja mu posluže.
Slobodan Samardžić (srbijasvet.wordpress.com)
