Decenija je počela sa ciljanim atentatom na iranskog generala Kasema Solejmanija, ipak, još veće turbulencije nas očekuju tokom čitave decenije: bezbroj promena Nove velike igre u Evroaziji, koje postavljaju SAD protiv Rusije, Kine i Irana, tri glavna čvorišta Evroazijske integracije.
Svaki geopolitički i geoekonomski akt koji se promeni u igri, u narednoj deceniji, moraće da se analizira u vezi sa ovim epskim sukobom.
Duboka država i ključni sektori američke vladajuće klase apsolutno su prestravljeni što Kina ekonomski već nadmašuje „nezamenljivu naciju“ i što ih je Rusija vojno nadmašila. Pentagon tri evroazijska čvorišta zvanično označava kao „pretnje“.
[adsenseyu1]
Tehnike hibridnog rata raširiće se sa ciljem da obuzdaju kinesku „pretnju“, rusku „agresiju“ i iransko „sponzorstvo terorizma“. Mit o „slobodnom tržištu“ i dalje će se gušiti pod nametanjem ilegalnih sankcija, eufeministički definisanih kao nova trgovinska „pravila“.
Ipak, to će biti jedva dovoljno za poništavanje rusko-kineskog strateškog partnerstva. Da bismo uvideli dublje značenje ovog partnerstva, moramo shvatiti da ga Peking definiše kao okretanje ka „novoj eri“. To podrazumeva strateško dugoročno planiranje – ključni datum je 2049, stogodišnjica Nove Kine.
Okvir višestrukih projekata inicijative Pojas i put – kao i u Kini Novi put svile – je 2040-a, kada Peking očekuje da će u potpunosti utkati novu, multipolarnu paradigmu suverenih nacija / partnera širom Evroazije i šire, koje će biti povezane lavirintom pojaseva i puteva.
Ruski projekat – Velika Evroazija – donekle odražava inicijativu Pojas i put i biće integrisan u nju. Pojas i put, Evroazijska ekonomska unija, Šangajska organizacija za saradnju i Azijska investiciona banka za infrastrukturu se približavaju istoj viziji.
[adsenseyu4]
Realpolitika
Dakle, ova „nova era“, kako su je definisali Kinezi, u velikoj meri se oslanja na usku koordinaciju Rusija-Kina, u svakom sektoru. Proizvedeno u Kini 2025. godine obuhvata niz tehnoloških i naučnih proboja. U isto vreme, Rusija se učvrstila kao neuporedivi tehnološki resurs za oružje i sisteme sa kojima se Kinezi još uvek ne mogu takmičiti.
Na poslednjem samitu BRIKS-a u Braziliji, predsednik Si Đinping rekao je Vladimiru Putinu da „trenutna međunarodna situacija sa rastućom nestabilnošću i neizvesnošću zahteva od Kine i Rusije da uspostave bližu stratešku koordinaciju“. Putinov odgovor: „U okviru trenutne situacije dve strane treba da nastave da održavaju blisku stratešku komunikaciju“.
Rusija pokazuje Kini kako Zapad poštuje moć realpolitike u bilo kom obliku, a Peking napokon počinje da koristi njihovu. Rezultat toga je da je nakon pet vekova zapadne dominacije – koja je, usput, dovela do propadanja Drevnih puteva svile – Hartlend vraćen, uspostavljajući svoju nadmoć.
U terminima meke moći, istinska uloga ruske diplomatije postaće još važnija – podržali su je Ministarstvo odbrane na čelu sa Sergejem Šojguom, Tuvan iz Sibira i obaveštajna ruka koja je sposobna za konstruktivan dijalog sa svima: Indija / Pakistan , Severna / Južna Koreja, Iran / Saudijska Arabija, Avganistan.
Paralelno sa tim, praktično čitava Azijsko-pacifička regija – od Istočnog Sredozemlja do Indijskog okeana – sada u potpunosti uzima u obzir Rusiju i Kinu kao kontra-silu američkoj pomorskoj i finansijskoj sili.
[adsenseyu1]
Ulozi u jugozapadnoj Aziji
Ciljano ubistvo Solejmanija samo je jedan potez na šahovskoj tabli jugozapadne Azije. Konačno je u pitanju makro geoekonomska nagrada: kopneni most od Persijskog zaliva do istočnog Mediterana.
Prošlog leta, trilateralnim sporazumom Iran-Irak i Sirija utvrđeno je da je „cilj pregovora aktiviranje iransko-iračko-sirijskog koridora za transport kao deo šireg plana oživljavanja puta svile“.
Ne bi mogao da postoji bolji strateški koridor koji bi istovremeno mogao da se poveže sa Međunarodnim saobraćajnim koridorom sever-jug; Iran-Centralna Azija-Kina povazanost sve do Tihog okeana; i otvaranje Latakije prema Sredozemlju i Atlantiku.
Ono što je na horizontu je, u stvari, podsekcija inicijative Pojas i put u jugozapadnoj Aziji. Iran je ključni čvor ove inicijative; Kina će biti snažno uključena u obnovu Sirije; i Peking-Bagdad potpisali su više ugovora i osnovali iračko-kineski fond za obnovu.
Brz pogled na kartu otkriva „tajnu“ zbog koje SAD odbijaju da se spakuju i napuste Irak, kako to zahteva irački parlament i premijer: da spreče stvaranje ovog koridora na bilo koji način. Pogotovo kada vidimo da svi putevi koje Kina gradi kroz centralnu Aziju u konačnici povezuju Kinu sa Iranom.
[adsenseyu4]
Konačni cilj: Ujediniti Šangaj na istočnom Mediteranu
Koliko god Peking želi da ekonomskim koridorom poveže Arapsko more sa Sinjangom, Indija želi da se poveže sa Avganistanom i Centralnom Azijom preko Irana.
Ipak, ulaganja Indije u Čabahar možda neće postići ništa, s tim što Nju Delhi još uvek razmišlja o tome da li da postane aktivan deo američke „Indo-Pacifičke“ strategije, što bi podrazumevalo odbacivanje Teherana.
Zajednička mornarička vežba Rusija-Kina i Iran krajem decembra, koja je počela tačno iz Čabahara, bila je pravovremeno buđenje za Nju Delhi. Indija jednostavno ne može da priušti da ignoriše Iran i da na kraju izgubi ključni čvor povezivanja,
Nepromenljiva činjenica: svakome treba i svako želi povezanost sa Iranom. Iz očitih razloga, od Persijskog carstva, ovo je privilegovano središte svih trgovinskih pravaca srednje Azije.
Povrh svega, Iran je za Kinu pitanje nacionalne bezbednosti. Kina snažno ulaže u iransku energetsku industriju. Sva bilateralna trgovina biće podmirena u juanima ili u korpi valuta, zaobilazeći američki dolar.
Američki neokoni, u međuvremenu, još uvek sanjaju ono čemu je težio Čenejev režim u poslednjoj deceniji: promena režima u Iranu koja bi dovela do toga da SAD dominira Kaspijskim morem , odskočna daska u Centralnoj Aziji, na samo jedan korak od Sinjanga i naoružavanje protiv-kineskim osećanjima.
Bitka vekova
Postoje izuzetno ozbiljni pokušaj teoretizacije ogromne složenosti inicijative Pojas i put – posebno imajući u vidu da je fleksibilan kineski sinkretičan pristup kreiranju politika, prilično zbunjujući za zapadnjake. Nova knjiga „Uticaj kineske inicijative Pojas i put“ Džeremi Garlika detaljno obrađuje višestruku prirodu transregionalizma inicijative kao evoluirajući organski proces.
Carski kreatori politika neće se truditi da razumeju kako i zašto ova inicijativa postavlja novu globalnu paradigmu. Samit NATO-a prošlog meseca u Londonu ponudio je nekoliko uputstava. NATO je nekritički usvojio tri američka prioriteta: još agresivnija politika prema Rusiji; obuzdavanje Kine (uključujući vojni nadzor); i militarizacija svemira.
Tako će NATO biti uvučen u „Indo-pacifičku“ strategiju – što znači obuzdavanje Kine. A kako je NATO oružana ruka EU, to podrazumeva da se SAD meša u način na koji Evropa posluje sa Kinom – na svim nivoima.
Moskva, Peking i Teheran su u potpunosti svesni uloga. Diplomati i analitičari rade na trendu da trio uloži zajednički napor da se međusobno zaštite od svih oblika hibridnog rata – uključujući sankcije – pokrenute protiv svakog od njih.
Za SAD, ovo je zaista egzistencijalna bitka – protiv čitavog procesa integracija u Evroaziju, Novih puteva svile, Rusko-kineskog strateškog partnerstva, tog ruskog hipersoničnog oružja, dubokog gađenja i bunta protiv američkih politika širom globalnog juga, skoro neizbežnog kolapsa američkog dolara.
Ono što je sigurno je da Carstvo neće otići tiho u noć. Svi bismo trebali da budemo spremni za bitku vekova, zaključuje Pepe Eskobar za Asia Times.
Webtribune.rs
