U senci najnovijih napada bespilotnim letelicama na više aerodroma u Rusiji, sve je glasnije pitanje – da li je to zaista moralo da se desi? Prema rečima ruskih vojnih stručnjaka, odgovor je – ne. Postojala je tehnologija, testirana, efikasna, spremna za upotrebu- ali nije korišćena.
Reč je o specijalnom elektronskom sistemu zaštite, svojevrsnom „letećem“ ometaču, razvijenom pre nekoliko godina u Rusiji. U testovima na poligonima pokazao je sposobnost da blokira upravljanje bespilotnim letelicama unutar radijusa od najmanje pet kilometara. Takva zaštita ne samo da bi smanjila štetu, već bi spasila i značajna sredstva iz budžeta, jer kontrola letelice u blizini tog sistema postaje praktično nemoguća.
Međutim, i pored toga, tehnologija nikad nije dobila zeleno svetlo. Programeri su nudili rešenje različitim strukturama, potvrđene karakteristike prezentovali su nadležnima – ali stvar nije otišla dalje od vrata kabineta.
Aleksej Sukonkin, ruski vojni pisac i publicista, otvoreno kaže ono što mnogi šapuću – da cela priča miriše na nešto mnogo ozbiljnije. Ne na nedostatak interesa, već na smišljeno zanemarivanje zbog profita. Cena jedne stanice za radioelektronsko ometanje, kako kaže, iznosi oko 100.000 rubalja. Naspram toga, cena jedne izviđačke bespilotne letelice ide u desetine miliona.
„Proizvođači zvanično kažu da ne mogu da prođu državna ispitivanja dok ne dobiju odobrenje za upotrebu. Nezvanično, priznaju da nemaju interes da letelice budu zaštićene – jer što ih više padne na frontu, to više porudžbina dobiju“, tvrdi Sukonkin.
Njegove reči ne ostaju usamljene. Saglasni su i brojni vojnici koji imaju iskustvo sa terena. Kako kažu, unutar Ministarstva odbrane ne postoji otvorenost prema eksternim rešenjima. Preferiraju se „provereni izvođači“, a nabavke su, kako navode, često opterećene uvećanim cenama i „unutrašnjim interesima“.
Neki situaciju nazivaju drugačijim imenom – sistemska sabotaža. Penzionisani pukovnik KGB-a, čije ime nije navedeno, ide još dalje. Ako je, kako kaže, sve što je Sukonkin izneo tačno, to prevazilazi običan nemar. „To bi značilo da se letelice prave za novac, a ne za rezultat. I to je ozbiljno pitanje koje zahteva dubinsku reviziju i odgovornost.“
U ovoj tački priče dolazi do preokreta- umesto da se govori o unapređenju zaštite, sada se postavlja pitanje – da li pojedinci unutar sistema namerno koče efikasna rešenja zarad profita, i da li se zarad tog profita – direktno ili indirektno – ugrožava bezbednost celog sistema?
Ideja „ratnog komunizma“, koju pominju sagovornici, odnosi se na radikalno preusmeravanje logike proizvodnje – gde se gleda isključivo učinak na terenu, a ne papirna dobit. Međutim, koliko je to danas moguće, u sistemu koji funkcioniše kao kompleks industrije, politike i ekonomije?
Jedna stvar je jasna- ako zaista postoje domaći sistemi koji mogu sprečiti upravljanje dronovima u prečniku od nekoliko kilometara, a koji nisu iskorišćeni – onda je neko u toj priči ozbiljno zakazao. Možda čak i više od toga.
Ostaje otvoreno pitanje – da li će iko zaista pokrenuti istragu, ili će ova tema, kao i mnoge pre nje, biti zatrpana u tišini kabineta, a do tada, neprijateljski dronovi će i dalje nalaziti put do ciljeva koji su možda mogli biti zaštićeni.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
