Albert Andijev, Rus koji je kao dobrovoljac branio SR Jugoslaviju tokom NATO agresije od albanskih terorista kaže da ga nije brinulo da li će poginuti jer se borio na strani naroda koji je branio svoje.
Raspoređen je kao snajperista u 549. motorizovanoj brigadi. NJegovo hertojstvo ogleda se, pored ostalog, u tome što je, kada ga je teroristički snajper pogodio u desno oko, nastavio da puca. U ratu je izgubio oko, ranjen je u ruku i ratni je vojni invalid 100 odsto.
[adsenseyu1]
– Tog 5. maja kod Suve Reke pogođen sam u oko… Munjevito sam razmišljao. Snajper sam prebacio na drugo rame, jezikom sam obrisao nišan od krvi i nastavio da pucam. Osetio sam da gubim svest, nekako sam se podigao i tada sam dobio i drugi metak u ruku. Bio sam svestan da, ako ostanem da sedim, više neću moći da se podignem. Saborci su me brzo stavili na šatorska krila i odneli u pozadinu, iz jednog auta u drugi, pa do bolnice – priča Andijev.
Prvobitno je lečen u Kliničkom centru u Prištini, gde su o njemu vodile računa i žene iz Kola srpskih sestara. Izašao je bez dopusta lekara i pošao na položaj, ali je naišao na saborce iz jedinice, koji su ga odveli u Beograd na VMA, na lečenje.
– Vojnici su tokom rata odlazili u crkve i svetinje. Molili smo se. To nam je davalo snagu, duhovni mir. Ako imaš taj mir u sebi, jači si. Najteže mi je palo naređenje da se povlačimo, nikome ne želim da doživi poraz bez poraza – kaže Andijev, koji je nakon rata ostao da živi u Srbiji.
Prvobitno je lečen u Kliničkom centru u Prištini, gde su o njemu vodile računa i žene iz Kola srpskih sestara. Izašao je bez dopusta lekara i pošao na položaj, ali je naišao na saborce iz jedinice, koji su ga odveli u Beograd na VMA, na lečenje.
– I lekari su bili deo odbrane ove zemlje, vraćali su nas borce u život. Nisam mogao da ležim u krevetu dok se moji bore. Ginulo se… Pronalazili smo tela poginulih saboraca. Bilo je teško. Borci su plakali, jer niko nije od gvožđa. I ja sam plakao krišom. Bilo je i onih kojima nismo videli suze, ali bolje suze nego suvi plač. Takvog čoveka si morao da zagrliš, bilo smo jedni drugima podrška. Na ratištu se ne pobeđuje samo raketama, minama, granatama i mecima, dobra reč mnogo vredi – priseća se hrabri Rus.
Andijev zaključuje da je heroj onaj koji je svojoj zemlji dao sve, pa i život.
– Vojnici su tokom rata odlazili u crkve i svetinje. Molili smo se. To nam je davalo snagu, duhovni mir. Ako imaš taj mir u sebi, jači si. Najteže mi je palo naređenje da se povlačimo, nikome ne želim da doživi poraz bez poraza – kaže Andijev, koji je nakon rata ostao da živi u Srbiji.
Oženio se, ima sina Lazara, a nedavno je pokrenuta peticija da se Albertu dodeli srpsko državljanstvo.
Čast je boriti se uz Srbe
Andijev se danas druži sa saborcima.
– Na tim zajedničkim druženjima uvek se prisećamo ratnih vremena, kada smo branili našu zemlju. Naravno, mnogo je tu emocija. Smejemo se i plačemo, pričamo… Bila mi je čast da se borim uz vas protiv daleko jačeg neprijatelja, jer generalno, vojnički, mi smo agresore osramotili – kaže on.
Iako je bilo teško, u ratu se dešavaju i lepe stvari. Dokaz za to su Jurij iz Andijevljeve grupe i Slađana, koja je u 549. brigadi zbrinjavala ranjenike.
– Kum na tom venčanju bio je naš general Božidar Delić, to je bila jedna vojnička, ratna svadba u Prizrenu. Nisam prisustvovao jer sam tada bio u bolnici, ranjen. Sećam se, Jurij i Slađana su se na početku često svađali. Bilo je zanimljivo pratiti varničenje između njih dvoje koje se pretvorilo u ljubav, a krunisano je svadbom. Nedugo posle svadbe, Slađana je poginula. Bila je junak, imala je srce veće od većine muškaraca – kaže Albert.
Rus je zbog Srbije ostao bez oka i sada ima jaku poruku: Srbi prodali ste se onom ko vas uništava, GDE SU VAM ČAST I PAMĆENJE!?
Rus Albert Andijev, koji je kao dobrovoljac branio tadašnju SR Jugoslaviju na granici sa Albanijom tokom NATO agresije 1999 godine, imao je snažnu poruku za sve Srbe. Njegovo herojstvo i borba ogleda se, pored ostalog, u tome kada ga je teroristički snajper pogodio u desno oko, svoj snajper prebacio je na levo oko i nastavio da se bori dok nije pao u nesvest. Izgubio je desno oko, ranjen je i u ruku i ratni je vojni invalid 100%.
– Sećam se 1999 godine, u ratu i odmah posle rata. Imali ste nasmejana, sretna lica, puna nade. Gledao sam vas, i znao sam da nas mogu uništiti ali pobediti ne.
A onda ste izabrali nekog ko na ovaj ili onaj način uništava sve što Srbin znači u zemlji Srbiji, prodaje ono o prodaji čega naši preci nisu ni razmišljali, proglašava poraze za pobede, tamniče patriote, a u nebesa diže dezertere, bolesnike morala i reda, i ostalu maloumnu stoku od ljudi…
Sad više ne vidim sreću na vašim licima, iako je rat odavno u prošlosti. Vidim namrgođena lica puna poniznosti i straha, nesposobna da se bore protiv onih koji su im odvojili meso od koske i bacili kosku kao psu lutalici, ali sposobne da se pobiju zbog te koske sa braćom svojom.
Pa gde li je nestao narod kome ni rat nije mogao da otme nadu, narod koji nije padao onda kad je drugima život na kolenima bio pojam normalnog života?..
Gde ste SRBI moji?!! Da li vas je preko noći neko oteo i zamenio narodom koji nema ni pamćenja ni časti u sebi?
Verujte mi, teško mi je kad vas vidim na kolenima, jer se još uvek sećam kako ste živeli i ginuli predstojeći, sa osmehom na visoko podignutoj glavi.
[adsenseyu4]
Albert Andijev-Ubistvo Aleksandra Zaharčenka izvedeno je po nalogu Amerikanaca
Premijer Donjecke narodne republike Aleksandar Zaharčenko je ubijen 31. avgusta ove godine u jednom kafiću u centru Donjecka.
Tokom atentata, jedan Zaharčenkov pripadnih obezbeđenja je takođe ubijen, a nekoliko drugih je ozbiljno povređeno, uključujući ministra prihoda i poreza, Aleksandra Timofejeva.
Za sada postoje dve glavne verzije ubistva. U Donjecku se veruje da su ukrajinske specijalne službe počinile ovaj zločin. Takođe se veruje da je Zaharčenko mogao biti ubijen od strane nekoga iz njegovog tima.
Ko je i zašto imao interesa da izvrši atentat na Zaharčenka, pitali smo nekadašnjeg ruskog dobrovoljca tokom NATO agresije na Srbiju Alberta Andijeva
Zaharčenko je bio premijer Donjecke narodne republike od avgusta 2014.godine. Pobuna proruskih snaga u Donjecku i u Lugansku izbila je ubrzo pošto je ukrajinski predsednik Viktor Janukovič, naklonjen Moskvi, smenjen s vlasti februara 2014. usred masovnih protesta. U sukobima u Donjecku je do sada poginulo više od deset hiljada ljudi.
Delić: Zdravlje dao za Srbiju
Ruski dobrovoljac bio je pod komandom generala Božidara Delića, koji za njega ima samo reči hvale.
– Sećam se prvog trenutka kada sam ga ugledao, 24. aprila 1999. Tada je iz rejona Košara došao u moju brigadu. To je izuzetan čovek i veliki borac koji se, iako nije morao, do poslednjeg trenutka borio za našu državu, dao svoje zdravlje i gotovo život. Nije mi drago kad vidim da neki sportisti i manekenke tako olako dobijaju državljanstvo Srbije, a on još nije. O kakvom čoveku je reč, govori i to što su mu na VMA rekli da sačeka protezu dva meseca, a on im je odgovorio: „Ako nemate više nekih medicinskih tretmana, ja idem da pomognem mojim ratnim drugovima, pa ću se vratiti“. Sutradan se pojavio u jedinici sa povezom na oku, spreman da bije nove bitke. Neki Srbi koji su mnogo lakše ranjeni iskoristili su to kao priliku da se više ne vrate – kaže Delić.
Mrze vas jer ste prkosni
Ostaće upamćen Albertov govor na tribini „U doba rata pravo utihne“ na Pravnom fakultetu povodom godišnjice bombardovanja.
– Sedim tu zajedno sa vama i gledam ovo (naziv tribine): u doba rata pravo utihne. Prava prema vama nikada nije bilo! Uvek su vas mrzeli i ima da vas mrze dok god postojite. Ne zbog toga što ste loši ili dobri, već zbog toga što ste prkosni. Ako jednog dana u očima bar jednog Srbina od hiljadu vas ja ne budem video taj prkos, ja ću znati da vas više nema: postali ste robovi, ono što su želeli od vas da naprave. Nisam se ja borio za robove, nisam se borio uz robove i niste vi ovde mali Rusi na Balkanu, kako neki vole da kažu, već ste veliki Srbi kod sebe kući. I to treba da zapamtite – ispričao je tada Andijev.
