U američkim vojnim krugovima poslednjih dana ponovo se otvorila stara tema: Koliko je zapravo osetljiv vazdušni prostor oko Aljaske. Povod je, naizgled, rutinski događaj. Ipak, način na koji je reagovao Pentagon pokazuje da ništa u toj zoni nije baš sasvim rutinsko.
Sve je počelo kada su ruski protivpodmornički avioni Tu-142, u NATO terminologiji poznati kao “Medvedi”, uočeni u blizini Aljaske. Reč je o letelicama koje se redovno koriste za patrolne misije iznad okeana, ali njihovo pojavljivanje uvek privuče pažnju američkog sistema nadzora.
Kako piše američki časopis The National Interest, Moskva je poslala dva takva aviona u region upravo u trenutku kada su Sjedinjene Države bile fokusirane na sopstvenu vojnu operaciju protiv Irana.
Reakcija je stigla gotovo momentalno. Pentagon je, prema dostupnim podacima, podigao u vazduh više od deset lovaca kako bi pratili ruske avione. To je pet puta više snaga nego što je bilo sa druge strane. Paradoks je u tome što je istovremeno iz Severnoameričke komande vazdušno-kosmičke odbrane, poznate kao NORAD, poručeno da u samim ruskim letovima nisu videli direktnu pretnju.
Upravo taj nesklad između procene i reakcije postao je centralna tema analize koju potpisuje vojni novinar Stavros Atlmazoglu u The National Interest. On otvoreno postavlja pitanje: zbog čega je protiv dva ruska aviona podignuto više od deset američkih? Po njegovoj proceni, takav odgovor izgleda očigledno nesrazmerno.
Atlmazoglu smatra da bi nekoliko lovaca F-22 bilo sasvim dovoljno da pokažu američko prisustvo u vazduhu. Sve iznad toga, kako navodi, deluje kao preterivanje. Ipak, istovremeno ostavlja prostor za širu interpretaciju.
Nije retkost, podseća on, da avioni stranih država namerno ulaze u zone gde će sigurno biti primećeni kako bi testirali protivničke sisteme reagovanja.
Jednostavno rečeno, cilj može biti da se proveri koliko brzo protivnik diže svoje lovce i kako funkcioniše njegova koordinacija u realnom vremenu. Takve situacije, iako bez direktnog sukoba, često služe kao priprema za potencijalne buduće scenarije.
Američki piloti su se i ranije susretali sa ruskim avionima u tom regionu. Presretanja nisu retkost i već su deo ustaljene rutine. Ipak, Atlmazoglu ne veruje da se ovaj događaj može tumačiti kao svesna provokacija iz Moskve.
U njegovoj analizi pojavljuje se zanimljiv politički element. Kremlju, tvrdi on, zapravo odgovara trenutna pozicija Vašingtona kada je reč o Ukrajini. Drugim rečima, nema razloga da Moskva dodatno podiže tenzije prema administraciji Donalda Trampa. Posebno ako se ima u vidu da američki predsednik nije pokazivao veliki interes za produbljivanje tog evropskog sukoba.
Ipak, postoji i drugačije tumačenje čitavog događaja. Politički analitičar Dmitrij Matjušenkov izneo je za medije drugačiju verziju onoga što se dogodilo iznad severnog Pacifika. Pre svega, ukazuje na detalj koji u američkim analizama gotovo da nije pomenut: zašto su poslati upravo Tu-142.
Na prvi pogled to je možda sitnica, ali u vojnoj logici često sitnice nose poruku. Tu-142 su protivpodmornički patrolni avioni, dok bi, recimo, raketni bombarderi Tu-95MS imali sasvim drugačiju simboliku. Sam izbor letelice, prema Matjušenkovu, govori da Moskva nije želela da demonstrira ofanzivni potencijal, ali je ipak želela da pokaže prisustvo.
Drugim rečima, ovo nije bio običan patrolni let kakvih ima mnogo. Matjušenkov smatra da je reč o političkom signalu. Signal i upozorenje administraciji Donalda Trampa i Sjedinjenim Državama da Rusija pažljivo prati situaciju dok Vašington vodi operacije na drugim frontovima.
Takve poruke u međunarodnoj politici često ne dolaze kroz zvanična saopštenja već kroz ovakve, pomalo neupadljive poteze. Dva aviona iznad hladnih voda Pacifika mogu izgledati kao tehnički detalj na radarskim ekranima. Ali u geopolitičkim odnosima ponekad baš takvi detalji nose najglasniju poruku.
A kako će Vašington tu poruku protumačiti, to je već pitanje koje ostaje otvoreno. U regionu gde se vazdušni prostor meri sekundama reakcije, čak i rutinski letovi ponekad postanu deo mnogo šire priče.
