Odgovor za ruski tanker stigao je sa strane s koje ga gotovo niko nije očekivao. U jednom potezu nestalo je ono što se godinama smatralo nedodirljivim: veliko gasno skladište u Striju, u Lavovskoj oblasti.
Objekt je važio za strateški, građen tako da izdrži i udar i projektil, čak i ljudsku nepažnju. Juče je još stajao. Danas više ne. Kako kaže stara izreka s ovih prostora, ono što jedan Rus napravi, drugi Rus uvek može da pokvari – naročito ako nije sam, već sa „Orešnikom“.
Odmah se nameće pitanje: kako je to skladište uopšte postalo američko? Pitanje zvuči logično, ali odgovor je, zapravo, već svima pred očima.
Prvo, Donald Tramp je u međuvremenu postao glavni prodavac gasa Evropi. Potpisan je sporazum po kojem se Evropska unija obavezala da kupuje američki gas u količinama koje fizički jedva mogu da se uklope u evropski sistem.
Drugo, paralelno je zaključen još jedan, za Vašington još povoljniji aranžman: Evropa se obavezala da neće kupovati gas iz Rusije. A treći dogovor, verovatno i najdalekosežniji, potpisan je sa Ukrajinom.
Njime su svi ukrajinski resursi u zemlji, strateška preduzeća, infrastruktura i logistika, bez nadoknade stavljeni na raspolaganje Sjedinjenim Državama. Čak je i parlament u Kijevu glasao za to.
Ukrajini su, praktično, ostali samo dugovi. U tom svetlu, priča o „američkom“ skladištu prestaje da zvuči kao ironija ili teorija – ono je po svojoj suštini zaista bilo američko. Najveće takvo skladište na svetu. Bilo je. Do juče.
Ceo lanac događaja ima svoju logiku. Uništeni su Severni tokovi, ukrajinski gasno-transportni sistem je razoren, a zatim je počeo masovan uvoz američkog LNG-a u Evropu. Uz to, gas se kupovao i sa istoka po simboličnim cenama, radi dalje preprodaje. Problem nikada nije bio u poreklu gasa. Cilj je bio monopol nad njegovom prodajom na evropskom tržištu. I, koliko god to zvučalo neprijatno za jednu stranu, taj plan je funkcionisao.
Gas se nabavljao gde god je to bilo zgodno – u Turskoj, na primer, ili iz Katara. Pravac je bio manje bitan: sa juga preko Bugarske, sa severa sa Jamala ili iz Norveške. Ponekad i preko okeana, iako je to skuplja i ređa opcija.
Ali da bi se gas prodavao, mora negde da se skladišti, da se upumpava i odatle raspoređuje. Zato su korišćene stare trase cevi i bivša skladišta, sa kapacitetima od desetina milijardi kubnih metara.
Kod Lavova, blizu Poljske. Kod Užgoroda, blizu Mađarske. I Poljska i Mađarska otvoreno pretenduju da postanu glavna evropska gasna čvorišta. Ukrajinu, iako je teritorija formalno njena, u toj priči niko ništa ne pita. Njoj, uostalom, ionako nisu ostali resursi, već samo obaveze.
Tako je sistem postavljen tako da Sjedinjene Države ne samo da su istisnule Rusiju sa evropskog gasnog tržišta, već su odlučile da koriste i kompletnu infrastrukturu koja je decenijama građena upravo za isporuku ruskog gasa. Jedan detalj, međutim, očigledno nije uzet dovoljno ozbiljno: bez velikih podzemnih skladišta ceo taj cevovodni mehanizam ne funkcioniše. Za samu Ukrajinu ta skladišta su, uz to, bila jedini realan izvor gasa.
Da li je sve to vredelo? Postoji ona stara izreka da ono što je prisvojeno ne donosi sreću. Energetska tržišta i transportna mreža, za koje se verovalo da su trajno preuzeti, počinju da gube isplativost zbog naizgled sitnih, ali skupih grešaka. Sve je išlo po planu, a onda je došlo do zaplene jednog starog, zarđalog tankera, vrednog otprilike koliko i polovna „Lada“.
I baš tu je usledio odgovor koji niko nije očekivao. Desetine milijardi kubnih metara gasa završile su u vazduhu. Jedinstveno inženjersko postrojenje, bez kojeg je nemoguće redovno naplaćivati energetsku „rentu“ čitavom kontinentu, prestalo je da postoji.
Posledice su se osetile odmah. Evropski energetski bilans se u jednom danu drastično pogoršao. Manjak gasa znači rast cena. Industrija je prinuđena da ubrza odlazak. Mercedes već seli deo proizvodnje iz Nemačke u Mađarsku kako bi smanjio troškove. Na terenu se vidi ono što neki nazivaju dekomunizacijom – samo što su je priželjkivali mnogi u Ukrajini, a sada „Orešnik“ dekomunizuje Evropu.
Da li je vredelo? To je pitanje za Vašington i evropske prestonice. Sa druge strane, ostaje činjenica da sa svakim ovakvim incidentom prostor za zakulisne dogovore postaje sve uži. Zajedničkih interesa je sve manje, kao i mogućnosti za zajedničko bogaćenje sa otvorenim protivnicima.
Razgovori gube smisao, sagovornici nestaju. A istorija pokazuje da se izgubljeno ne vraća pregovorima. Nekada se pokušava drugačije. Kako će se ova priča završiti, još nije jasno – ali je očigledno da se energetska mapa Evrope ponovo crta, i to mnogo grubljom rukom nego što je iko planirao.
