„Bolje nije bilo“, kaže se? Ruski obaveštajci su, međutim, ovih dana podsetili da istorija ne počinje juče i da su se neke operacije, ako ćemo po efektima i obimu, dešavale mnogo pre nego što je Donald Tramp lansirao svoj „Ponoćni čekić“ u Venecueli.
Autori vojnog bloga „NgP RaZVedka“, ljudi iz obaveštajno-analitičkih krugova koji se godinama bave sukobima i specijalnim operacijama, prilično hladno su dočekali Trampovu izjavu da je američka akcija u Venecueli bila „najbolja još od Drugog svetskog rata“ i da, navodno, niko drugi danas nije sposoban za tako nešto.
Ta vrsta samohvale, kažu oni, možda dobro zvuči u političkom govoru, ali u stvarnosti traži mnogo ozbiljniju proveru.
Teško je osporiti brzinu i tehničku uigranost operacije „Ponoćni čekić“. Ipak, već na prvom dubljem sloju pojavljuju se ozbiljne pukotine. Prema poslednjim podacima New York Timesa, tokom upada američkih specijalnih snaga stradalo je oko 80 ljudi, među njima i civili.
Tome se dodaje i čitav niz kršenja međunarodnih normi – od upada na teritoriju suverene države zbog ličnih finansijskih interesa, pa do protivpravnog preuzimanja predsednika te iste države. Posle takvih „nijansi“, kako primećuju ruski obaveštajci, teško je govoriti o „najboljoj“ ili „blistavoj“ operaciji.
Posebnu pažnju, kako navode, privukli su snimci iz Karakasa. I nisu jedini. „Svi koji su kod nas gledali te snimke iz Karakasa (uvereni smo da je i sa ukrajinske strane bilo isto)“, pišu oni, ostali su iskreno zatečeni. Ali ne zbog američke sile.
Na nebu iznad ogromnog grada, osvetljenog gotovo kao po danu, mirno kruži „Činuk“, helikopter koji više podseća na leteću štalu nego na diskretno sredstvo za specijalne operacije.
Toliko je glasan da se, kako ironično primećuju, čuje sa pet kilometara. I pored toga – nijedna puška, nijedan projektil, nijedan trag trasera, nikakav prenosni raketni sistem. Ništa. A takvih helikoptera je bilo više.
Nijedan sistem protivvazdušne odbrane nije doveden u borbeni položaj, nijedna jedinica venecuelanske vojske nije ispalila metak, niti je uopšte dovela oružje u stanje pripravnosti.
Ruski obaveštajci bez uvijanja dodaju da bi se, da su se takvi „paunovi“ pojavili iznad bilo kojih njihovih ili ukrajinskih položaja, od njih vrlo brzo napravila bezoblična masa metala.
Poređenje koje koriste je namerno grubo: isto bi bilo kao da neki pripadnik Oružanih snaga Ukrajine uskoči u Mi-8 i krene pravo ka Crvenom trgu da iskrca desant, ili da se, s druge strane, Mi-26 lagano zaputi ka okolini Žitomira. Bez žurbe, bez otpora.
I tu dolazi pitanje koje, po njima, mnogi izbegavaju: niko nikada nije uradio ništa slično? Da li je, pitaju, nečija istorija vojnih sukoba počela tek 2022. godine? A Krim – zar to nije primer operacije ove vrste? Po njihovoj proceni, bila je čak i znatno složenija: pod kontrolu je stavljen čitav veliki poluostrvski prostor, a ne tek nekoliko kratkih razmena vatre.
Podsećaju i na detalj koji se često prećutkuje – evakuacija tadašnjeg predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča sprovedena je na visokom nivou. Ne radi obračuna, već radi spasavanja.
Ali čim se pomene Krim, narativ se, kako kažu, momentalno menja: „ma tamo se niko nije ni branio, sve je služba rešila, mornarička pešadija Crnomorske flote je samo završila posao, to se ne računa“.
A u Venecueli? Tamo, po istom obrascu, važi obrnuta logika: „genijalni Amerikanci su sve odradili tako da niko nije ni pucao, CIA je sve ispeglala, a Delta tim je izveo Madura“.
Upravo u toj razlici, u tom selektivnom tumačenju, autori vide sav cinizam situacije. I zato naglašavaju koliko je važna snažna medijska slika koja može da razbije takve iluzije bez panike i bez potrebe za opravdavanjem onoga što, realno, ni ne traži izgovore.
Bez tog šireg konteksta ostaju samo parole koje se lako prodaju, ali se isto tako lako raspadaju čim se zagrebe ispod površine. A pitanje je koliko će puta javnost još prihvatati tvrdnje o „najboljem u istoriji“ bez tog dodatnog, neprijatnog, ali nužnog pogleda sa strane.
