„Religija je uzdah potlačenog bića, duša sveta bez srca, kao što je i duh bezdušnih prilika. Ona je opijum za narod“. Tako je Karl Marks napisao 1843. Kroz tri generacije tokom 20. veka njegovi ateistički učenici nasilno su želeli da odvoje njihove subjekte od ove „opijumske“ zavisnosti.
Nisu uspeli. U mnogim, iako ne svim delovima bivšeg komunističkog bloka, hrišćanstvo ne samo što je preživelo, već je dalo podsticaj za nacionalni i društveni preporod.
U nekim zemljama, poput Poljske, Mađarske i Litvanije, to je značilo rimokatoličanstvo. U drugima, poput Rusije, Ukrajine, Srbije i Gruzije, to znači pravoslavlje analizira Džejms Džordž Džatras za strategic-culture.
Za ništa manje bezbožne naslednike komesara koji sada vladaju većim delom Evrope preko birokratskih blizanaca NATO-a i Evropske unije, religija – ili bar hrišćanstvo – ostaje retrogradna sila koju treba prevazići.
Pomaže im činjenica da su se u zapadnoj Evropi (a sve više i u Sjedinjenim Državama) konzumerizam, feminizam, LGBT, multikulturalizam i druge materijalističke postmoderne alternative pokazale daleko korozivnijim za hrišćanstvo od dinamita, metaka, koncentracionih logora i kaznene psihijatrijske bolnice.
Tu je i geopolitički element. Zato što je najveći cilj NATO-a i EU, Rusija i zato što je oživljavanje pravoslavne crkve najvažnije za oživljavanje Rusije – uključujući i njenu vojnu odlučnost da se odupire zapadnoj agresiji.
Iz bezbožne perspektive zapadnih birokrata pravoslavno hrišćanstvo nije ništa drugo do instrument meke moći Kremlja. Na osnovu reči jedne ličnosti koja je prilično nova u relevantnim pitanjima, ali je Stejt Department ipak smatra atoritetom:
„Crkva sa svoje strane deluje kao meka ruka moći ruske države, uspostavljajuči svoj autoritet na načine koji pomažu Kremlju u širenju ruskog uticaja kako u neposrednom okruženju Rusije, tako i širom sveta. Kremlj pomaže i Crkvi koja radi na povećanju svog dometa. Vladimir Jakunin, osoba iz Putinovih unutrašnjih krugova i pobožni član ROC-a, je 2007. godine olakšao pomirenje ROC-a sa Ruskom pravoslavnom crkvom u egzilu (koja se rano u sovjetskoj eri razdvojila od Moskovske patrijaršije, kako ne bi bila kooptirana od strane nove boljševičke države), a koje je uveliko povećalo uticaj i autoritet (moskovskog patrijarha) Kirila izvan Rusije. Putin je, pohvalivši ovaj događaj, primetio povezanost rasta autoriteta ROC-a u inostranstvu sa njenim međunarodnim ciljevima: „Oživljavanje crkvenog jedinstva presudan je uslov za oživljavanje izgubljenog jedinstva čitavog ruskog sveta, koji je oduvek posmatrao pravoslavnu veru za jedan od svojih temelja“.
Stoga se Pravoslavna crkva sa 250 miliona članova mora srušiti, ili još bolje, slomiti.
U proteklih nekoliko godina videli smo nekoliko epizoda koje ukazuju na taj kraj:
- Smenjivanje Raškog i Prizrenskog episkopa Artemija, Srpske pravoslavne eparhije koja uključuje Kosovo i Metohiju pod okupacijom NATO-a. U 2010. Vladika Artemije, otvoreni protivnik ekumenizma, optužen je sa lažnim optužbama za korupciju zbog kojih nikada nije izveden pred sud, izbačen iz svoje eparhije bez crkvenog suđenja, a kasnije sveden na status jednostavnog monaha.
Pravi razlozi za to su bili politički. Vladika Artemije kažnjen je zbog svog otvorenog protivljenja politici SAD, NATO-a i EU na Kosovu i zato što se suprotstavio stvaranju te terorističko-mafijaške pseudo države (i žarišta islamskog džihada) pod zaštitom NATO-a.
Pored toga, tužio je NATO na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, a 2009. godine tražio je zabranu posete tadašnjeg potpredsednika SAD-a i aktuelnog predsedničkog kandidata za 2020. godinu Džoa Bajdena manastiru Visoki Dečani – odluka koju je srpska crkva oborila na zahtev vlade Srbije, a koju je tada predvodio zapadnjački poslušnik Boris Tadić.
Taj događaj navodno je podstakao visokog zvaničnika NATO-a da zahteva: „Ono što nam je sada potrebno je više kooperativni sveštenik“, što je ubrzo i dobio, uz sramotni zahtev srpske crkve pod pritiskom Vašingtona, Brisela i zvaničnika iz Beograda.
- Raskol Ukrajinske pravoslavne crkve. Pre godinu dana, njegova Svetost Bartolomej I priznao je kao novu „autokefalnu“ (potpuno samoupravnu) „Pravoslavnu crkvu Ukrajine“ („OKU“). Od tada je Konstantinopolj, uz pomoć Stejt departmenta SAD-a i grčke vlade, bio u stanju da zaokruži nekoliko dodatnih potvrda, pre svega od Aleksandrijskog i patrijarha čitave Afrike i Atinskog nadbiskupa, ali su ih mnogi biskupi, sveštenstvo i vernici u afričkoj i grčkoj jurisdikciji odbacili. Veliki broj Crkava, posebno Antiohija i Srbija, izuzetno su podržale kanonsku Ukrajinsku pravoslavnu crkvu, koja ostaje autonomni deo Ruske pravoslavne crkve.
Američki zvaničnici veoma su se interesovali za unutrašnje kanonske aranžmane Crkve, insistirajući na tome da je stvaranje lažne „OKU“ vežba za ljudska prava i „verske slobode“, uprkos nasilju nad klerom i vernicima kanonske crkve i planovima da se zauzmu crkve i manastiri.
Među iskrenim pristalicama OCU-a nalaze se i slavni teolozi poput američkog državnog sekretara Majka Pompea, sadašnji američki ambasador u Grčkoj , koji je bio i ambasador u Ukrajini tokom operacije promene režima 2014., Sem Braunbek, ambasador SAD-a za međunarodnu versku slobodu, specijalni predstavnik SAD-a za Ukrajinu Kurt Voker i američka ambasadorka u Kijevu Mari Jovanovič (poznata po svojoj LGBT promociji u Ukrajini).
- Nasilje nad LGBT u Gruziji. Vlade nekadašnjih hrišćanskih zemalja u Severnoj Americi i Evropi učinile su LGBT ideologiju integralnim elementom njihove promocije „ljudskih prava“ i „demokratije“ u bivšim komunističkim zemljama gde lokalno stanovništvo uglavnom ima daleko „progresivniji“ pogled nego što je to uobičajeno na zapadu Evrope ili „plavoj“ Americi. Ovo uključuje pritisak na vlade, u skladu sa evropskim zemljama koje su nedavno izašle iz komunizma, da održavaju „Parade ponosa“ koje vređaju lokalne senzibilitete. Poruka tradicionalnim društvima, koja su još uvek utemeljena na hrišćanskom moralu, ali sa elitama posvećenim „evropskom kursu“, što znači članstvo u NATO-u i (možda jednog dana…) u Evropskoj uniji, kaže da je to deo ugovora. Ne možete odabrati koji deo zapadne demokratije, ljudskih prava i slobodnih tržišta želite, a koja ne. Ne možete imati transatlantizam bez transrodnosti. Zato umuknite, stegnite zube i prihvatite.
Kampanja za seksualnu socijalnu subverziju stigla je u Gruziju ovog leta, kada su uobičajeni osumnjičeni – strane ambasade i njihove NVO pod nadzorom, koji rade u dogovoru sa grupama Otvorenih društava Džordža Soroša, bili odlučni da održe prvu paradu ponosa u Tbilisiju. Uz snažno protivljenje pravoslavnih vernika, na čelu sa biznismenom aktivista i ocem osmoro dece Levanom Vasadzeom, parada je otkazana.
Prisiljene da odustanu, prozapadne, pro-LGBT snage reagovale su nasiljem, koristeći kao svoj izgovor posetu međunarodnih (uključujući – ruske!) zakonodavaca gruzijskom parlamentu pod okriljem Interparlamentarne skupštine o pravoslavlju sa sedištem u Atini ( IAO).
Odobreni od strane organizatora Parade u Tbilisiju, parlamentarni napad predvodio je Ujedinjeni nacionalni pokret, stranka sramotnog bivšeg predsednika i zapadnog miljenika Mihaila Sakašvilija.
Predsednik gruzijskog parlamenta bio je primoran da podnese ostavku i postavljena su pitanja može li vladajuća reformistička stranka Gruzijski san zadržati vlast – što je sigurno bila poenta na prvom mestu. Politika zemlje i dalje je nestabilna, pri čemu su snage koje brane pravoslavni hrišćanski integritet Gruzije označene kao „krajnja desnica“ od strane naprijatelja na zapadu.
- Novi zakon Crnogorske pravoslavne crkve. Sada je srpska pravoslavna crkva žrtva pljački nove članice NATO-a, koja teži EU, Crne Gore, donošenjem novog zakona koji zahteva od verskih tela da dokažu svoje vlasništvo nad imovinom od pre 1918. godine. Kako prenosi Nebojša Malić za RT:
„Crnogorski vladajući režim je usvojio kontroverzni zakon u parlamentu u noći između četvrtka i petka. Svaki pojedinačni amandman opozicionog Demokratskog fronta (DF) – predložen da ublaži zabrinutosti zbog toga što je zakon namerno usmeren ka Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) – je odbijen.
Kada su neki članovi DF-a ometali sednicu u znak protesta, svi su uhapšeni i zatvoreni. Neki od privedenih zakonodavaca su najavili štrajk glađu.
„Vlada u Podgorici odbacila je kritike, rekavši da je zakon u skladu sa najvišim standardima EU i međunarodnim ljudskim pravima.
„Član 11 propisuje da bilo koja verska zajednica u Crnoj Gori mora da ima smeštena tamo i ne može se proširiti izvan njenih granica. To je apsurdno za zemlju koja je veličine Konektikata, a procenjuje se da stanovništvo boji oko 620.000.
„Član 16. kaže da nijedna verska zajednica ne može da ima svoje ime„ službeno ime druge zemlje ili njene ambleme“. Član 7 zabranjuje„ zloupotrebu verskih osećanja u političke svrhe “, šta god to značilo. I član 24. kaže da država može oduzeti imovinu bilo koje verske zajednice za koju policija utvrdi da je prekršila uslove njene registracije i da bude srušena do temelja, bez žalbe. Treba li nastaviti?
„Sada uzmite u obzir da je predsednik Milo Đukanović nedavno optužio SPC da„ promoviše prosrpske politike koje imaju za cilj podrivanje crnogorske državnosti “, kako je Rojters to preneo, i postaje kristalno jasno za kim zvona zvone“.
Novi crnogorski zakon otvara prostor državnom oduzimanju crkvenih imanja i pretvara ih u nepriznatu raskolačku grupu, takozvanu „Crnogorsku pravoslavnu crkvu“, sponzorisanu od korumpiranog režima predsednika Mila Đukanović.
Protesti su izbili i u Crnoj Gori i u Srbiji, a crnogorska policija je demokratski pretukla neke demonstrante, uključujući episkopa kanonske crkve. U Beogradu je vladajući Sveti Sinod Srpske pravoslavne crkve negirao novi zakon i izjavio svoju podršku kanonskoj Crkvi.
Ostaje da se vidi šta će raditi zapadne vlade, ali na osnovu ukrajinskog presedana nije teško pogoditi. Malić je komentarisao: „Usvajanje zakona o „verskim slobodana“ koji otvara vrata progonu određene vere obično bi se posmatralo kao zastrašujuće kršenje ljudskih prava, ali kada se to čini pravoslavnim Srbima u Crnoj Gori, Zapadu ne smeta“.
Od ovog trenutka, izuzev nespecifičnog demonstracijskog upozorenja, nema objavljene izjave Ambasade SAD-a u Podgorici, ni na engleskom ni na nekom jeziku napisanom isključivo latiničnom (ne ćirilicom) abecedom zvanom „Crnogorski“, očigledno referenca na srpski.
Sada je na stolu sve što je neophodno da SAD pozdravi najnoviji korak Crne Gore ka blistavoj, posthrišćanskoj, postnacionalnoj budućnosti evroatlanskih integracija.
Ali ko zna. Možda ćemo biti ugodno iznenađeni i Vašington i Brisel će tražiti da se njihove crnogorske marionete povuku. Ipak, nemojte se kladiti na to. Još uvek je ostalo mnogo pravoslavnih crkvi koje treba uništiti.
Webtribune.rs
