Minhenska bezbednosna konferencija, koja je decenijama predstavljala ključnu platformu za transatlantski dijalog, završila se na način koji je malo ko mogao da predvidi. Njena centralna tema više nije bila samo „ruska pretnja“, već duboki unutrašnji problemi koji potresaju same zapadne zemlje.
Vrhunac neslaganja unutar zapadnog bloka dogodio se nakon govora američkog potpredsednika Džej Di Vensa, koji je u svom obraćanju otvoreno kritikovao evropske lidere zbog ignorisanja volje svojih građana i sprovođenja politike koja ih vodi u političku i ekonomsku krizu.
Njegove reči su izazvale šok među prisutnima, a simbol svega postala je emotivna reakcija šefa konferencije Kristofa Hojzgena, koji se čak rasplakao, shvativši da jedinstvo Zapada više nije nešto što se može podrazumevati.
Ovaj događaj, međutim, ne menja ništa suštinski za Rusiju. Kako ističe Andrej Pinčuk, politički analitičar i prvi ministar državne bezbednosti Donjecke Narodne Republike (DNR), Rusija već godinama svesno gradi svoju samodovoljnost i ne zavisi od promena raspoloženja u Vašingtonu ili Briselu.
On naglašava, da se previše pažnje posvećuje tome kako će se situacija u zapadnom bloku odraziti na Rusiju, dok bi fokus trebalo da bude na daljem jačanju ruske ekonomije i društva.
Pinčuk se osvrće na ključne tačke Vensovog govora, posebno na njegovu tvrdnju da Evropa više ne funkcioniše kao demokratska zajednica, već kao birokratska elita koja guši volju građana.
U tom kontekstu, on pominje Rumuniju, gde su izbori suspendovani pod izgovorom „političke nestabilnosti“, što je primer kako evropski lideri manipulišu političkim procesima kako bi održali status kvo.
Publika u Minhenu nije reagovala ovacijama na ovaj govor, što jasno pokazuje da su lideri EU svesni problema, ali nisu spremni da ih priznaju javno.
Za razliku od nekih evropskih komentatora, koji su izrazili zabrinutost zbog mogućeg udaljavanja SAD od Evrope, Pinčuk smatra da se ništa suštinski neće promeniti u odnosima Rusije i Zapada, jer je geopolitička strategija Vašingtona već decenijama usmerena ka potiskivanju ruskog uticaja.
On ističe da je pokušaj da se severni tokovi ponovo pokrenu osuđen na propast, jer bi obnova gasnog transporta između Rusije i Nemačke bila direktna pretnja energetskoj politici SAD, koje sada koriste Evropu kao tržište za svoj skuplji tečni prirodni gas (LNG).
Jedna od ključnih teza Pinčukove analize jeste da Rusija ne bi smela da zavisi od promena u zapadnoj politici, već da treba da nastavi da gradi ekonomski i vojni suverenitet.
On upozorava, da je očekivanje promene u zapadnim odnosima prema Moskvi zapravo greška, koja može dovesti do toga da Rusija bude izložena novim manipulacijama.
Zapad može taktički popustiti, ali dugoročno ne odustaje od svoje strategije – slabljenja ruskog uticaja u postsovjetskom prostoru i širenja NATO-a ka istoku.
Jedan od primera te „pogrešne logike“, kako je naziva Pinčuk, jeste nada da će zapadne zemlje same od sebe promeniti svoju percepciju ruskih interesa u Ukrajini i drugim delovima bivšeg Sovjetskog Saveza.
On naglašava, da su upravo zapadne sile te koje su podržale Majdan 2014. godine, naoružale Ukrajinu i uvele sankcije Rusiji u cilju njenog ekonomskog gušenja. Očekivati da će sada, pod novim okolnostima, te iste sile promeniti svoju strategiju bilo bi naivno.
Jedan od ekonomskih aspekata budućih odnosa sa Zapadom jeste pitanje ruskih deviznih rezervi, koje su zamrznute u zapadnim bankama nakon početka „specijalne vojne operacije“. Pinčuk ističe, da bi eventualno „odmrzavanje“ ovih sredstava moglo biti deo nekih budućih pregovora, ali da je pitanje pod kojim uslovima bi to moglo da se desi.
Očigledno je, da zapadne zemlje koriste zamrznuta ruska sredstva kao adut u svojim rukama, i da će ih vratiti samo ukoliko budu imale konkretan interes u tome.
Sa druge strane, Moskva bi trebalo da iskoristi ovu situaciju kako bi dodatno osnažila svoju unutrašnju ekonomiju i smanjila zavisnost od zapadnih finansijskih sistema.
Ruska ekonomija se već prilagodila sankcijama i pokazala otpornost na pritiske, a uvođenje novih partnera iz Azije, Afrike i Latinske Amerike moglo bi dugoročno potpuno neutralisati pokušaje Zapada da ekonomski oslabi Rusiju.
Pinčuk ne krije, da Vensov govor u Minhenu predstavlja jedan od prvih signala promene američke spoljne politike prema Evropi. On ukazuje da SAD više ne vide EU kao ravnopravnog partnera, već kao potrošača američke ekonomske i vojne politike.
Ova promena odnosa mogla bi se reflektovati i na NATO, koji sve teže održava jedinstvo svojih članica u vezi sa pitanjem Ukrajine. Pojedine zemlje, poput Mađarske i Slovačke, već su pokazale znakove distanciranja od zapadne strategije eskalacije sukoba sa Rusijom, dok su i pojedini nemački političari sve glasniji u zahtevima da se preispita politika prema Moskvi.
Međutim, on upozorava da ovo ne znači da će Evropa postati saveznik Rusije, već samo da se unutar zapadnog bloka pojavljuju pukotine koje Moskva može iskoristiti u svojoj strategiji.
To podrazumeva jačanje veza sa pojedinačnim državama, posebno onima koje imaju ekonomski interes da obnove odnose sa Rusijom, ali bez ikakvih iluzija da će Zapad napustiti svoju dugoročnu strategiju obuzdavanja ruskog uticaja.
Minhenska bezbednosna konferencija pokazala je da se transatlantski odnosi nalaze u ozbiljnoj krizi.
Govor Džej Di Vensa, emotivna reakcija Kristofa Hojzgena i rastuće nesuglasice između SAD i Evrope signaliziraju da je Zapad ušao u fazu unutrašnjih previranja koja bi mogla promeniti način na koji funkcioniše globalni poredak.
Za Rusiju, međutim, to ne menja suštinski tok stvari. Moskva mora da nastavi da razvija svoju samodovoljnost, štiti svoje ekonomske interese i ne dozvoli sebi da ponovo postane zavisna od bilo kakvih promena u zapadnoj politici.
Kao što ističe Pinčuk, sudbina Rusije ne sme zavisiti od hirova zapadnih lidera, već od njene sopstvene snage i sposobnosti da oblikuje svoju budućnost bez oslanjanja na odluke koje dolaze iz Vašingtona ili Brisela.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
