Kad se svi faktori uzmu u obzir, velika je verovatnoća da će Rusija intervenisati u istočnoj Ukrajini kako bi stvorila nove činjenice na terenu. Ali kako će izgledati ta intervencija?
Na američko-ruskim pregovorima koji su se vodili u Ženevi tokom prethodne dve nedelje nije bilo pomaka. Osnovni problem je što postoji kontradiktornost koja se ne može lako rešiti. Rusija posmatra napredovanje NATO u njenom zapadnom susedstvu kao egzistencijalnu pretnju. Ali za Vašington sve je to samo obična geopolitika.
Rusija više ne može da toleriše takvo prisustvo NATO na svojim zapadnim granicama. Usisavanje Ukrajine u sistem zapadne alijanse značilo bi da američke rakete mogu da pogode Moskvu za pet minuta, što bi ruske sisteme raktne odbrane učinilo neefikasnim i prevaziđenim.
Razmeštanja NATO snaga na Baltiku i u rejonu Crnog mora Rusiji dodatno uskraćuju tampon zonu prema Zapadu. Imajući u vidu da se sve glavne i većina minornih odluka NATO donose u Vašingtonu, Moskva sve ovo smatra američkom strategijom opkoljavanja Rusije i erodiranja njene strateške autonomije i nezavisne spoljne politike.
Sjedinjene Države sa druge strane odbijaju da razmotre bilo kakvo povlačenje NATO. Insistira se na tome da Rusija nema šta da se meša u odluke Alijanse. U najboljem slučaju, Vašington će razgovarati o pojedinim merama za izgradnju poverenja, dok je širenje NATO od 1997. do danas – protivno garancijama datim Mihailu Gorbačovu od strane zapadnih lidera 1990. tokom ujedinjavanja Nemačke – svršena stvar sa kojim bi Rusija trebala da nauči da živi.
U suštini, SAD su uspele da steknu superiornu poziciju kroz kontinuirane napore u protekle tri decenije, odnosno od kako je administracija Bila Klintona počela da sprovodi u delo dirigovanu strategiju, računajući da je samo pitanje vremena kada će Rusija povratiti svoju snagu. I sada kad je ostvarila prednost, Amerika ne može ni da pomisli da se odrekne iste.
Test snage volje
Sa stanovišta Vašingtona, ovo je ključni obrazac geopolitičke borbe koja se razvija povodom novog svetskog poretka uzrokovanog usponom Kine i premeštanjem moći sa Zapada na Istok. Uterivanje Rusije „na njeno mesto“ i sticanje poluga preko kojih bi se kontrolisalo ponašanje Moskve smatra se preduslovom za sveobuhvatno obračunavanje sa Kinom. Može se stoga reći da je Ukrajina postala bojište na kojem se odvija titanski test snage volje.
Ukrajina je praktično američki satelit, a proces njene transformacije u antirusku državu koji je otpočeo nakon smene režima u Kijevu 2014. već je u poodmakloj fazi. Iako Ukrajina još uvek nije članica NATO, alijansa je uspela da uspostavi značajno prisustvo u ovoj državi, kako u vojnom, tako i u političkom smislu.
U informacionom ratu, SAD predstavljaju Rusiju kao agresora protiv slabog suseda. U realnosti međutim, radi se o nameštanju situacije u kojoj Amerika pobeđuje šta god da se desi. Ukoliko Rusija ništa ne preduzme miri se sa neizbežnošću uvlačenja Ukrajine u NATO i prisustvom neprijatelja pred svojim vratima. Naravno, to bi pomerilo globalni strateški balans u korist SAD po prvi put u istoriji.
Sa druge strane, ukoliko Rusija preduzme vojnu akciju da spreči prodor NATO u Ukrajinu, SAD će igrati grubo. Vašington je spreman da stavi ruskog predsednika Vladimira Putina na stub srama i nametne „sankcije iz pakla“ protiv Rusije, sa zlokobnom namerom da se ekonomiji ove države nanese smrtonosna rana i tako uguši njena sposobnost da bude globalni igrač.
Prema američkim procenama, Putin lično bi mogao da plati visoku političku cenu ukoliko životni standard u Rusiji opadne do 2024. godine, kada su zakazani naredni ruski predsednički izbori, pa bi možda bio prinuđen da se odrekne vlasti. Sa američke tačke gledišta, ništa ne bi bilo bolje od situaciju kojoj će neki drugi Boris Jeljcin naslediti Putina.
Ne zavaravajmo se, ono što se danas događa delimično ima za cilj demonizaciju Putinove političke ličnosti kako bi se podrila njegova visoka popularnost (65 odsto), što bi u doglednoj budućnosti prokrčilo put prozapadnom političaru unutar Rusije. Svi dosadašnji pokušaji američke obaveštajne službe da stvori „liberalnu“ platformu u ruskoj politici su doživeli neuspeh. Činjenica je da se većina ruskog stanovništva gnuša povratka „liberalnog“ poretka iz devedesetih.
Vašington post, koji je povezan sa američkim bezbednosnim establišmentom, objavio je prošle srede skaredan članak iz pera istaknutog jastreba pod naslovom „Republikanci iz Kongresa traže sankcije protiv Putina, njegove porodice i njegovih ljubavnica“. U članku se navodi sledeće: „Brižljivo satkana mešavina diplomatije i pretnji dodatnim sankcijama kojoj pribegava Bajdenova administracija izgleda da ne uspeva da odvrati ruskog predsednika Vladimira Putina od napada na Ukrajinu i otpočinjanja rata. Sada velika grupa kongresnih republikanaca traži od predsednika Bajdena da podigne pritisak direktno protiv Putina, tako što bi se akcije preduzele protiv njega i njemu najbližih, usled njihove dugotrajne i razgranate korupcije“. Očigledno da Vašington neće prezati ni od čega kako bi zavadio rusku elitu i podrio političku stabilnost države.
Šta sledi?
Nema sumnje da je Rusija akutno svesna svojih ograničenja. I Moskva je pravila neke ozbiljne greške. Računala je da se Ukrajina neće približavati NATO-u, te da će vremenom u Kijevu pojaviti neki realističniji i pragmatičniji lider koji bi digao ruke od agende „ukrajinizacije“, obnovio odnose sa Rusijom (prevashodno na polju ekonomije) i uvažio želje etnički ruskih istočnih regiona. Ali kako se ispostavilo, „ukrajinizacija“ se samo zahuktava, uz svesrdnu američku pomoć. Moskva oseća da vreme više ne radi za nju.
Moskva očekuje nešto konkretno od američke strane, pošto su joj ugroženi vitalni bezbednosni interesi. Rukovodstvo iz Kremlja, uključujući Putina, oštro je iscrtalo ruske „crvene linije“. Vašington, sa druge strane, prosto odugovlači i zamajava Ruse. Amerikanci smatraju da vreme u svakom slučaju radi za njih. Sa ruske tačke gledišta ovo je neprihvatljivo jer se približava tačka bez povratka: učlanjenje Ukrajine u NATO.
Čini se da predsednik Bajden ne želi da ide u pravcu uvažavanja ruskih legitimnih interesa, imajući u vidu haotičnu domaću scenu u Americi i divergentne stavove evropskih saveznika, ali pre svega zato što je opkoljavanje Rusije prozapadnim državama strateški cilj politike Vašingtona prema Rusiji još od administracije Bila Klintona, pri čemu je ovo jedan od retkih ciljeva koji uživaju dvopartijsku podršku čak i u uslovima duboke polarizacije američke politike i društva.
U trenutnoj situaciji, voljno ili nevoljno, Vašington je takođe sebi vezao ruke stavom da neće pregovarati o Ukrajini. Kad se svi faktori uzmu u obzir, velika je verovatnoća da će Rusija intervenisati u istočnoj Ukrajini kako bi stvorila nove činjenice na terenu i očuvala svoju nacionalnu bezbednost, dok će na dugi i srednji rok težiti političkom razrešenju ukrajinske krize.
Interevencija, ali kakva?
Šta to podrazumeva?
Očigledno da Rusija ne teži anektiranju ukrajinske teritorije. Pre će nastojati da ograniči svoju intervenciju na istočnu Ukrajinu, odnosno regione nastanjene Rusima i da tako stvori tampon zonu. Pojedini američki analitičari su zaključili da, generalno gledano, bilo kakva ruska intervencija neće ići dalje od Dnjepra koji protiče kroz Belorusiju i Ukrajinu do Crnog mora. Ovo ima smisla.
Naravno, postoje varijable u bilo kojoj nastajućoj vojnoj situaciji. Rusija će čvrsto reagovati na bilo koji oblik zapadne intervencije u Ukrajini – iako je Vašington to isključio kao mogućnost (da i ne pominjemo da je upitna američka sposobnost da se u kratkom roku organizuje za vođenje ogromnog kontinentalnog rata). Ruske vojne operacije biće odlučne, uz demonstracije ogromne vatrene moći i upotrebu naprednih sistema naoružanja na nekolicini frontova, sa namerom da se politički ciljevi ostvare što je brže moguće.
Američki novinari pisali su o „otporu“ Ukrajinaca, ali to je gomila gluposti. Ruska operacija biće kratka i odlučna. Ukrajinski moral je danas takav da će se obeshrabrena vojska i razočarani narod prosto predati. U svemu tome, ne sme se zaboraviti da, uprkos velikim naslagama američke indoktrinacije, ukrajinski narod gaji duboke civilizacijske afinitete prema Rusima, koji su trenutno potisnuti.
Što je još važnije, sveprožimajuća korupcija u toj zemlji pruža brojne prilike za kupovinu lojalnosti – šta više, možda u mnogim sektorima neće ni biti pravih borbi. Takođe treba imati u vidu da je politička situacija u Kijevu veoma nestabilna, o čemu govori i najnovija optužnica za učešće u pobuni podignuta protiv bivšeg predsednika Petra Porošenka. Zelenski je na izborima 2019. godine pobedio usled obećanja da će raditi na popravljanju odnosa sa Rusijom. Danas je on potpuno diskreditovana ličnost. Narod se oseća izdanim. Razorni vojni poraz značiće kraj balade za Zelenskog.
Faktor iks
Posledični politički haos unutar Ukrajine je „iks“ faktor u jednačini ruske intervencije. Američki analitičari namerno ovo zanemaruju. Prosto rečeno, Rusi imaju duboko razumevanje ukrajinske politike i centara moći usled zajedničke istorije, kulture, te političkih i društvenih veza.
Konačni ruski cilj biće federalna Ukrajina kroz ustavne reforme, sa neokrnjenim suverenitetom, nacionalnim jedinstvom i teritorijalnim integritetom. Regioni bi uživali lokalnu autonomiju. Evropa bi mogla da pozdravi ovo kao najbolji način da se stabilizuje situacija i ukloni potencijal za buduće sukobe.
Zaista, Rusija očekuje da takva Ukrajina nikada neće moći da postane članica NATO zahvaljujući ustavnim kalibracijama koje će obezbediti da se sve velike političke odluke u Kijevu donose na osnovu nacionalnog konsenzusa.
Suština je u tome da Rusija smatra da je jedini izlaz iz krize taj da Ukrajina ponovo stekne nacionalni suverenitet i prestane da gleda u Vašington kao smernicu svoje sudbine. To podrazumeva odlazak iz Kijeva američkih operativaca koji donose odluke za Ukrajinu, kako bi Ukrajinci ponovo bili gospodari u svojoj kući, što nisu još otkako je američka tajna služba uzurpirala vlast februara 2014. godine, uprkos obećanju legitimnog predsednika Viktora Janukoviča da će održati nove izbore pre donošenja odluke o članstvu Ukrajine u EU.
Očigledno je da sve ovo neće biti tako jednostavno kao što zvuči, a ishod bi mogao biti sličan pokušaju da se odmuti omlet. No, dobra vest je što postoje naznake da je Evropa skeptična povodom slepog pokoravanja Sjedinjenim Državama po pitanju Ukrajine.
Verovatnoća razdora u transatlantskim odnosima raste. Sam NATO nikada istinski nije predstavljao robusnu, ujedinjenu alijansu kakvom se predstavlja. Odluka poljskog predsednika Andžeja Dude da prisustvuje zimskim olimpijskim igrama u Pekingu najavljuje ono što će se dešavati (interesantno je da će i Putin biti tamo). Nemačka ne samo da se protivi izbacivanju Rusije iz SWIFT sistema, nego i isporukama oružja za Ukrajinu od strane NATO članica, pa i potezu Litvanije da se (na američko nagovaranje) zbliži sa Tajvanom.
Šta će uraditi EU?
SAD su napravile stratešku grešku podsticanjem snažnijeg prisustva NATO u Ukrajini. Davanje polu-obećanja zemlji koja nije čak ni članica NATO će stoga naneti štetu američkom kredibilitetu jednom kada do ruske intervencije dođe. No, za Vašington je sada nemoguće da odstupi jer bi gubitak kredibiliteta bio još veći.
Ostaje takođe da se vidi kako će Evropska unija preživeti ovaj momenat. Zagriženi atlantisti iz briselske Evropske komisije koju predvodi Ursula fon der Lejen i rusofobni Žozef Borelj unilateralno podešavaju agendu EU, ignorišući očigledna neslaganja između samih članica. Sa odlaskom Angele Merkel nastao je vakuum koji sada žele da popune evrokrate.
Ali ovo je očigledno neodrživo. Obraćajući se prošle nedelje Evropskom parlamentu u Strazburu, francuski predsednik Emanuel Makron pozvao je Evropu da investira u sopstveni sistem kolektivne bezbednosti i založio se za „iskren“ dijalog sa Rusijom. Uzgred, ni EU, ni Francuska nisu bile uključene u direktne pregovore između SAD i Rusije u Ženevi.
Mnogo se govori o pretnji sankcijama protiv Rusije. Ali takve pretnje neće odvratiti Rusiju. Za početak, čak i drakonske sankcije su se pokazale kao slabašan alat prinude. Štaviše, američke sankcije nisu mnogo toga postigle protiv Severne Koreje, Kube, Irana, Venecuele, Vijetnama, itd.
Rusija je velika sila. Ima ogromne rezerve koje trenutno iznose rekordnih 638.2 milijardi dolara – što Rusiju stavlja na četvrto mesto u svetu. Njene kreditne pozicije su dobre, a vlasnik je dobrog dela svojih dugova. Nema nasušnu potrebu za američkim investitorima. Rusija nema potrebu da prodaje svoju valutu.
Prošavši kroz četiri traumatična šoka u svojoj 30 godina dugoj posthladnoratovskoj istoriji, Rusija dobro zna kako da apsorbuje šokove. Premda će Rusija trpeti udarce, uz mogućnost da čak i vrednost njene valute počne da oscilira (što bi dovelo do odliva kapitala neposredno nakon sankcija), njene devizne rezerve predstavljaju jak amortizer.
U svakom slučaju, ostaje da se vidi koliko će daleko Evropljani biti spremni da idu kad su u pitanju sankcije. Nemačka je iznela rezerve povodom čuvene „nuklearne opcije“ Vašingtona, odnosno progona Rusije iz SWIFT platnog sistema. Jedna stvar je kristalno jasna: bilo kakvo ometanje ruskih isporuka energenata pogodilo bi evropske ekonomije.
Slabo je poznato da Rusija prodaje gas Evropi po veoma niskim cenama, dok bi bilo kakve nabavke tečnog gasa iz SAD značile da će visoke cene uvećati i troškove industrijske proizvodnje. Centralnoevropske zemlje zavise od Rusije sto odsto u svojim energetskim potrebama. Nemačka oko 40 odsto.
Kineski faktor
Prema izveštajima sa terena, glavna svrha Putinove predstojeće posete Pekingu biće zaključivanje sporazuma o mamutskom projektu izgradnje gasovoda „Moć Sibira 2“, kojim će se dodatni gas dopremati u Kinu preko Mongolije, i to iz sibirskog poluostrva Jamal, na kojem se nalaze najveće ruske rezerve gasa. Očekuje se da će kapacitet gasovoda iznositi 60 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje (što premašuje kapacitet Severnog toka 2).
Značajno je da je i trgovinska razmena između Kine i Rusije dostigla rekordnih 146.88 milijardi dolara 2021. godine, što je rast od 35.8 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Nema sumnje da će zaoštravanje između Rusije i Zapada povodom Ukrajine, koje bi moglo da donese nove sankcije protiv Moskve, još čvršće vezati Kremlj za Peking. Ove dve zemlje nameravaju da uvećaju svoju trgovinsku razmenu na 200 milijardi dolara do 2024. godine. Skorašnji ekonomski trendovi govore da će ovaj cilj verovatno biti ispunjen.
Rastuće geopolitičke tenzije daće dodatni zamah ovim nastojanjima tako što će primorati Kremlj da se čvršće osloni na Peking u sferi trgovinskih veza. Moskva će morati da uveća sposobnost diverzifikacije izvora snabdevanja usled američkih sankcija, a Kina će i za to biti prva adresa. Kad se sagleda šira slika, ni Kina ne može da dopusti kolaps Rusije pred američkim pritiscima.
Očigledno je da američka strana nije promislila lestvicu eskalacije. Kremlj je zapretio Vašingtonu potpunim prekidom odnosa ukoliko stvari krenu nizbrdo. Ne treba sumnjati da će Moskva uzvratiti udarac. Rusija je u maju izvela vežbu u kojoj je oboren satelit. Može biti da je to bila poruka da je Rusija u stanju da ugrozi GPS navigacioni sistem, što bi ugrozilo ključne sektore američke ekonomije.
Iznad svega, bilo kakve „sankcije iz pakla“ bi neizbežno negativno odjeknule na svetskoj pozornici. Ceo niz država je sve više zabrinut zbog pretvaranja dolara u oružje ekonomske iznude. Neke od njih će to doživeti kao podsticaj da osnaže svoju ekonomiju.
Ovo bi moglo da poljulja svetsko finansijsko tržište. Vašington je ranije u takvim situacijama odstupao, pa tako npr. ipak nisu uvođene sankcije protiv Indije povodom nabavke raketnog sistema PVO tipa S-400 od Rusije.
Paradoksalno, zahvaljujući uzastopnim talasima zapadnih sankcija od 2014. godine, Rusija je postala mnogo više samodovljna nego što je bila ranije. Danas joj nije potreban nikakav uvoz sa Zapada kako bi njena vojna industrija razvijala nove borbene sisteme.
Zvaničnici Pentagona priznali su da je Rusija preuzela vođstvo u razvoju najsavremenijih tehnologija kao što su hipersonične rakete, kao i da bi sustizanje moglo da potraje od tri do pet godina – naravno, pod uslovom da ruska vojna industrija prespava taj period.
M. K. Badrakumar
Izvor Indianpunchline.com
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
