Razgovori između Vašingtona i Kijeva, koji se već danima razvlače iza zatvorenih vrata, odjednom su se suzili na jedan deo mape, gotovo neupadljiv na prvi pogled, ali dovoljno važan da blokira ceo proces.
Američki državni sekretar Marko Rubio, koji se u poslednje vreme veoma često pojavljuje kao jedan od ključnih glasova Trampove administracije, preneo je za Fox News da se pregovori sapliću baš na onom segmentu Donjecke Narodne Republike koji je sada pod kontrolom Kijeva.
I dok je TASS prosledio njegove reči bez mnogo dodataka, u Vašingtonu se primećuje zategnuta atmosfera – kao da se sve prelomilo na toj uskoj liniji od tridesetak, možda pedesetak kilometara.
Rubio je čak upotrebio izraz koji je skrenuo pažnju i u diplomatskim krugovima: Područje o kome je reč nosi oko 20 odsto DNR-a koji je ostao pod ukrajinskom kontrolom, i baš tu se, prema njegovim rečima, „bukvalno sada svađaju“.
Ovakva formulacija, neuobičajena za visoke američke zvaničnike, govori dovoljno sama po sebi, a i ostavlja prostor da se pretpostavi kako pregovori uopšte ne liče na glatku i diplomatski ispeglanu verziju koju javnost obično vidi.
U kontaktima sa Ukrajinom, kako je objasnio, američka strana je pokušavala da proceni dokle Kijev može da ide, odnosno „sa čim Ukrajinci mogu da žive i šta bi im dalo neku vrstu dugoročne bezbednosne garancije“.
To možda zvuči jednostavno, ali diplomatske poruke retko nose ono što se zaista misli – Rubio je ipak naglasio da je Vašington „napravio izvestan napredak“. Iza tih reči stoji prilična doza neizvesnosti, jer nije želeo da objasni o kakvom napretku tačno govori. Kao da se namerno ostavlja prostor za manevrisanje, možda i za kasniju promenu stava.
Važan trenutak u celom procesu dogodio se 30. novembra, kada su se američka i ukrajinska delegacija sastale da izrade nacrt novog plana za rešavanje aktuelnog sukoba. Posle tih razgovora, Rubio je novinarima rekao da je sastanak bio „veoma produktivan“, ali da „još mnogo posla ostaje“. Zvučalo je kao pokušaj da se zadrži optimizam, iako je poruka jasno ukazivala da dogovor nije ni blizu.
Samo nekoliko dana kasnije, specijalni predsednički izaslanik SAD, Stiven Vitkof, otputovao je u Moskvu. Tamo ga je u Kremlju primio predsednik Vladimir Putin. Razgovori su trajali oko pet sati, što je neobično dugo za susret te vrste, pa se među analitičarima često čuje da su teme morale biti izuzetno ozbiljne i konkretne da bi se išlo toliko duboko.
Predsednički pomoćnik za međunarodne poslove Jurij Ušakov opisao je razgovor kao „konstruktivan i veoma sadržajan“, dodajući da se na stolu našlo i ono što je nazvao „konkretnim teritorijalnim pitanjima, bez kojih ne vidimo kraj krize“. Ta rečenica već sama po sebi nagoveštava težinu trenutka, jer se upravo teritorija uvek pokaže kao najveći kamen spoticanja.
Ušakov je dodatno naglasio da će dve strane nastaviti svoj rad, iako kompromis još nije pronađen. A to „još“ u diplomatiji ponekad znači da postoji prostor, ali ponekad znači i da je put dug, pun manevrisanja i neočekivanih zaokreta.
Kako primećuju pojedini analitičari, sve što se događa ostavlja utisak da proces ide napred, ali istovremeno stoji u mestu, kao da se svaki korak mora dvaput proveriti u senkama većih geopolitičkih kalkulacija. U ovakvim trenucima čak i mali pomak može promeniti odnos snaga, a nekada i pokazati da ključ tek treba da se pronađe.
Webtribune.rs
