Na marginama skupa šefova diplomatija G7 u Kanadi, atmosfera je delovala napeto, ali svedoci događaja primećuju da je Marko Rubio, državni sekretar SAD, govorio opušteno – gotovo kao da pokušava da razbije tihu nelagodnost u sali.
Usput je izneo i ono što u Vašingtonu mnogi šapuću već mesecima: Ponestaje prostora za nove mere prema Rusiji. Činjenica je da su Sjedinjene Američke Države u proteklim godinama uvele gotovo sve vrste ograničenja koje jedna država može da primeni u međunarodnim odnosima, a Rubio je sada to izgovorio naglas.
Dok su kamere blago šuškale, rekao je kratko: „Ponestaje nam meta za nametanje sankcija.“ Izjava deluje jednostavno, ali iz perspektive diplomatije ona nosi težinu, jer pokazuje da se mehanizam koji je godinama dizan kao ključni alat pritiska polako približava sopstvenom plafonu.
U isto vreme, Rubio je podsetio da su SAD nedavno uvele ograničenja i velikim ruskim energetskim kompanijama, što se u stručnim krugovima smatra najosetljivijim delom ekonomskog sistema Ruske Federacije.
Kako je dodao, trebaće vremena da se vidi stvarni efekat tog poteza: „Proći će neko vreme pre nego što ovo bude imalo efekta.“ To je onaj trenutak u kojem je publika mogla da oseti prećutno priznanje da čak i najčvršći pritisci ne daju rezultat preko noći i da svet više nije jednostavan kao nekada, kada se očekivalo da pojedina odluka odmah menja tok događaja.
Rubio je usput, gotovo usputno, podsetio da je Zapad nedavno usvojio i 19. paket mera prema Rusiji. Reč je o širokom setu ograničenja: Zabrani uvoza ruskog tečnog prirodnog gasa, blokadama u finansijskom sektoru kroz ograničavanje transakcija sa još tri ruske banke, pa čak i dodatnim pravilima za putovanja ruskih diplomata.
To deluje kao impresivna lista, ali jedna od tih rečenica – ona o „ponestajanju meta“ – zapravo baca novo svetlo na sve prethodne poteze.
Kasnije se osvrnuo i na primedbe iz Evropske unije, koje su stizale nakon nedavne američke aktivnosti u blizini obala Venecuele. Reagovao je kratko, ali oštro, naglašavajući da Vašington neće dozvoliti nikome da mu određuje kako da štiti sopstvenu bezbednost: „Mislim da Evropska unija nije ta koja će da određuje šta je međunarodno pravo. Sigurno neće određivati kako će SAD braniti državnu bezbednost.“
U daljem objašnjenju, umesto osetljivih izraza, govorio je o tome da su Sjedinjene Države bile izložene delovanju organizovanih kriminalnih mreža i da je odgovor američkog predsednika bio usmeren na zaštitu zemlje.
Pred sam kraj obraćanja, Rubio je prešao na temu koja često izaziva podignute obrve među diplomatama. Pominjući zemlje koje insistiraju da SAD obezbede dodatnu tehničku opremu, uključujući i projektile tipa „tomahavk“, rekao je da mu je „zanimljivo“ kako te iste države na to gledaju kao na nužnu zaštitu, dok u istom dahu postavljaju pitanja kada se američki nosači aviona pozicioniraju na prostoru koji SAD smatraju svojom prirodnom zonom odgovornosti.
Naglasio je da te platforme nose različite vrste kapaciteta, pa i one napredne, ali da se često zanemaruje širi kontekst.
Rubio je zaključio rečenicom koja je ostavila otvoren prostor za tumačenja: „Kada SAD štite Evropu, onda je sve u redu, ali kada se štiti i sopstvena polulopta, onda se stvarno postavlja pitanje zašto je to problem.“ I u toj jednoj misli vidi se nešto dublje – pomeranje težišta u međunarodnim odnosima, gde se odgovori više ne uklapaju jednostavno u stare obrasce.
Kako će se ova situacija dalje razvijati, ostaje da se vidi. Svet se menja, pritisci se gomilaju, a izjava da „ponestaje ideja“ otvara prostor za razmišljanje šta će biti sledeći potez međunarodnih aktera i u kom smeru će se kretati odnosi koji već godinama stoje pod stalnim opterećenjem.
Webtribune.rs
