Budući istoričari bi govor ruskog predsednika Vladimira Putina od 1. marta 2018. godine mogli identifikovati kao konačnu promenu pravila igre u novoj Velikoj igri 21. veka u Evroaziji. Razlog je detaljno opisan u Gubljenju vojne nadmoći: Miopija američkog strateškog planiranja, novoj knjizi ruskog vojno/pomorskog analitičara Andreja Martjanova.
Martjanov je dobro opremljen za taj zadatak. Rođen u Bakuu početkom 1960-ih godina, bio je pomorski oficir u eri SSSR-a sve do 1990. godine. Preselio se u SAD sredinom 1990-ih goidna, i sada je direkor laboratorije u vazdušno-kosmičkoj firmi. On pripada ekstremno retkoj grupi: vrhovni vojno/pomorski analitičari specijalizovani u SAD i Rusiji.
[adsenseyu1]
Citirajući Aleksisa de Tokvila i “Rat i mir“ Lava Tolstoja u pogledu preispitivanja ravnoteže moći tokom sovjetske ere i dalje, Martjanov pažljivo prati to kako je jedina nacija na planeti “koja može vojno poraziti SAD na konvencionalan način“ reagovala na situaciju u kojoj je bilo kakav “značajan dijalog između Rusije i američkih političara praktično nemoguć.“
Industrijsko-vojno-istraživački-bezbednosti kompleks SAD-a ostvaruje dobitak od oko 1 trilion dolara od godišnjeg budžeta. Jedino opravdanje za takve velike troškove jeste proizvesti smrtonosnu spoljnu pretnju: Rusiju. To je glavni razlog zašto kompleks neće dozvoliti američkom predsedniku Donaldu Trampu čak ni da pokuša da normalizuje odnose sa Rusijom.
Pa ipak, ovo je potpuno nova igra, jer se SAD suočavaju sa snažnim protivnikom koji, kako Martjanov pažljivo izlaže, primenjuje pet ključnih sposobnosti.
- Komandne, kontrolne, komunikacione, kompjuterske, istraživačke, nadzorne i izviđačke sposobnosti jednake ili bolje od SAD.
- Sposobnosti elektronskog ratovanja jednake ili bolje od SAD.
- Novi sistemi oružja jednaki ili bolji od SAD.
- Sisitemi vazdušne odbrane koji su više od konkurencije američkoj vazduhoplovnoj snazi.
- Subsonične, supersonične i hipersonične krstereće rakete dugog dometa koje prete bazama američkog Carstva, pa čak i čitavom američkom kopnu.
Kako je došlo dotle?
Opovrgavanje američke vojne mitologije
Martjanov tvrdi da je Rusija, sve do prve decenije milenijuma, potrošila dovoljno vremena “da se definiše u smislu zatvorenih tehnoloških ciklusa, lokalizacije i proizvodnje.“
Nasuprot tome, Nemačka, čak i sa velikom, razvijenom ekonomijom, “ne može dizajniraniti i izraditi najsavremeniji borbeni avion,“ dok Rusija može. Nemačka “nema svemirsku industriju, a Rusija ima.“
Što se tiče onih koji pređu u SAD kao ruski “stručnjaci,“ oni nikada nisu videli te tehnološke prodore; oni “jednostavno ne shvataju ogromne razlike između procesa uključenih u virtuelnu monetarizovanu ekonomiju i onih koji su uključeni u proizvodnju modernog borbenog informacionog kontrolnog sistema ili najsavremenijeg borbenog aviona.“
Martjanov pruža dosta činjenica. Na primer, “Rusija… bez ikakvih nepotrebnih fanfara, pokrenula je kompletnu nadogradnju svojih sredstava za nuklearno odvraćanje sa najsavremenijim podmornicama balističkih raketa (SSBN) klase Borej (Projekat 955 i 955A)… Ovo je program kom se većina ruskih analitičara smejala pre deset godina. Više se ne smeju.“
Centralna priča knjige je da opovrgne američku vojnu mitologiju. To mora uključivati dubinsko preispitivanje Drugog svetskog rata i ponovno ispitivanje kako je sovjetska mornarica zatvorila tehnološki jaz sa američkom mornaricom već sredinom 1970-ih godina, čak i ako je ostala “posvećena morska sila dizajnirana strogo za odvraćanje.“ Sovjetska mornarica, kao i ruska mornarica danas, “u velikoj meri je izgrađena za jednu namenu: da spreči NATO napad na SSSR sa mora.“
U doba posle SSSR-a, neizbežno je da Rusija mora da usvoji koordinisanu strategiju kako bi se suprotstavila Severnoatlanskom savezu koji se intenzivno pomera na istok – što je jasno kršenje (verbalnog) sporazuma između Džordža Buša i Mihaila Gorbačeva.
I to nas dovodi do svetinje svih svetinja vezano za omiljenu mantru Beltveja, “rusku agresiju.“ Čak i dok Rusija “ima sposobnost da nanese veliku štetu NATO-u,“ Martjanov podseća: “Zašto bi Rusija napala ili oštetila evropske zemlje koje su za Rusiju vrednije kao slobodne i prosperitetne nego što bi to bile kao oštećene i, teoretski, podređene?“
Kalibar noćne more Bžežinskog
Poglavlje 7 ove knjige, pod naslovom “Neuspeh da se uhvati u koštac sa modernim geopolitičkim prestrojavanjem,“ vraća nas u drugi momenat promene pravila u igri: Parada povodom Dana pobede u Moskvi 2015. godine, sa Putinom i kineskim predsednikom Si Đinpingom koji sede jedan do drugog, grafički izlažući najvećnu noćnu moru Zbinjeva Bžežinskog o tome da “dve najmoćnije evroazijske nacije proglase potpunu nezavisnost od američke vizije sveta.“
A onda je tu bila ruska kampanja u Siriji; 7. oktobra 2015. godine, šest krstarećih raketa 3M14 Kalibr je lansirano u intervalima od po pet sekundi sa malih raketnih brodova ruske mornarice u Kaspijskom moru, usmerene na ciljeve Daeša u Siriji. USS Teodor Ruzvelt i njegova borbena grupa nosača, odmah su shvatili poruku – izlazeći iz Persijskog zaliva za tren oka.
Od tada, poruka je pojačana: Istočni Mediteran, Crno more, ili “pacifičke zone odgovornosti ruske mornarice,“ postaju “potpuno zatvorene zone za bilo kog protivnika.“
Lekcija iz sage “Kalibr u Kaspijskom moru,“ piše Martjanov, jeste da je “po prvi put otvoreno demonstrirano, a svet je to primetio, da je američki monopol nad simbolima vlasti zvanično prekinut.“
Kako Martjanov pokazuje kako je “u Donbasu, a posebno u Siriji, Rusija Amerikance nazvala geopolitičkim i vojnim blefom,“ nema sumnje da je ova veza između Sirije i Ukrajine kamen temeljac trenutne “istorijske jedinstvene antiruske histerije u SAD.“
Dakle, lopta – baš kao ona koju je Putin ponudio Trampu u Helsinkiju – nalazi se na igralištu SAD-a. Međutim, ono što Martjanov opisuje kao “smrtonosnu kombinaciju savremenog neznanja, oholosti i očaja američke elite,“ ne može se potceniti.
Već tokom svoje predizborne kampanje, Tramp je više puta najavio da će osporiti međunarodni (ne)poredak posle Hladnog rata. Helsinki je bio grafička demonstracija da se sada Trampovo “isušivanje močvare“ suočava sa masivnim nepokretnim objektom, jer močvara neće uzeti zatvorenike da bi sačuvala svoju moć od trilion dolara.
Nasuprot tome, ruska diplomatija, kao što je ove nedelje i sam Putin još jednom potvrdio, odlučna je u tome da je sve dozvoljeno kada se radi o izbegavanju Hladnog rata .
Ali, za svaki slučaj, rusko oružje nove generacije je sada formalno otkriveno od strane Ministarstva odbrane, a neka od njih su već operativna.
Kristalno je jasno da predsednik Tramp primenjuje Kisindžerovu taktiku zavadi pa vladaj, pokušavajući da smanji političku/ekonomsku povezanost Rusije sa dva druga evroazijska integraciona pola, Kinom i Iranom.
Ipak, močvara ne može da sagledati širu sliku – jer se za to mora posmatrati razgovor između dva od malobrojnih Amerikanaca koji zapravo dublje poznaju Rusiju. Profesor Stiven Kohen i profesor Džon Mearšimer ulaze u srž: Ništa se ne može učiniti kada je rusofobija zakon zemlje.
[adsenseyu1]
Iznova i iznova, moramo se vratiti na Putinov govor 1. marta, koji je predstavio SAD sa oni što se može opisati, piše Martjanov, samo kao “vojno-tehnološki Perl Harbor sreće Staljingrad.“
Martjanov nastavlja da objašnjava kako najnoviji ruski sistemi oružje predstavljaju ogromne strateške – i istorijske – posledice. Raketni jaz između SAD i Rusije je sada “tehnološki ambis,“ sa balističkim raketama “sposobnim za putanje koje bilo koju antibalističku odbranu čine beskorisnom.“
Kinžal, kako je opisao Martjanov, “u potpunosti menja pravila igre geopolitički, strateški, operativno, taktički i psihološki.“ Ukratko, “nijedan moderni ili potencijalni sistem vazdušne odbrane danas raspoređen od strane NATO-a ne može presresti čak ni jednu raketu sa takvim karakteristikama.“
To znači, između ostalog – a naglašavanje toga nikada nije na odmet – da čitav istočni Mediteran može biti zatvoren, a da ne pominjemo čitav Persijski zaliv. A sve ovo prevazilazi asimetriju; reč je o “konačnom dolasku potpuno nove paradigme“ u ratu i vojnoj tehnologiji.
Martjanova knjiga je krajnje Oružje za uništavanje mita (WMD). A za razliku od verzije Sadama Huseina, ovo zista postoji.
Kao što je i Putin upozorio “Oni nas nisu slušali tada.“ A da li slušaju sada?
Webtribune.rs
