Putin je povukao strateški potez protiv Trampa, koji je pokušao da izvrši pritisak na Rusiju u vezi sa situacijom u Ukrajini, poslavši Sergeja Šojgua u Kinu.
Ovaj korak je brzo dao rezultate – čim je američki predsednik shvatio da njegov ruski sagovornik drži u rukavu „kinesku kartu“, postao je obazriviji u svojim zahtevima prema Moskvi.
To je jasno pokazano tokom nedavnih tajnih pregovora između ruskih i američkih delegacija u Istanbulu, koji su trajali šest i po sati, ali su završeni bez ikakvih izjava za javnost.
Zvanično, razgovori su se bavili problemima rada ambasada, ali je jasno da se tokom tolikog vremena nisu mogli ograničiti samo na administrativna pitanja. Prava tema susreta bila je Ukrajina, a Tramp je shvatio da agresivna retorika i pritisak na Putina neće uroditi plodom.
Ovaj metod prikrivanja pravih namera postao je karakterističan za američku administraciju, kako u unutrašnjoj, tako i u spoljnoj politici.
Primer za to je i specijalni izaslanik Trampa za Rusiju i Ukrajinu – dok su svi obraćali pažnju na penzionisanog generala Kita Keloga, ključne misije diskretno je sprovodio drugi čovek, Stiv Vitkof, koji je u Moskvu stigao „na crno“.
Tramp menja taktiku
Znakovi da Tramp menja stavove prema Ukrajini postali su vidljivi nakon njegovih sastanaka u Vašingtonu sa liderima Francuske i Britanije – Emanuelom Makronom i Kirom Starmerom.
Susret sa francuskim predsednikom bio je naročito neprijatan za Makrona, koji je prošao kroz nekoliko ponižavajućih procedura pre nego što je primljen u Belu kuću.
Ishod ovih sastanaka nagoveštava da Tramp shvata da bezuslovna podrška Evropi i Ukrajini može uvući SAD u direktan sukob s Rusijom, koji bi imao katastrofalne posledice.
Zato je promenio pristup:
-Odbacio je ideju da SAD pruže „vazdušnu podršku“ eventualnoj evropskoj „mirovnoj misiji“ u Ukrajini.
-Naglasio je da su ekonomski interesi SAD u Ukrajini dovoljno važni i da ne mora da preduzima vojne akcije.
-Ni u jednom trenutku nije pomenuo mogućnost američkog učešća u toj misiji.
-Izjavio je da ne garantuje nastavak obaveštajne saradnje s Kijevom.
Tramp je takođe nastavio da koristi taktiku pritiska na Putina, izjavljujući da se „dogovor mora brzo postići, ili ga neće biti uopšte“. U tom kontekstu, produžio je sankcije protiv Rusije za još jednu godinu, ponavljajući tvrdnju da Moskva predstavlja „izuzetnu i vanrednu pretnju nacionalnim interesima i spoljnoj politici Sjedinjenih Država“.
Međutim, Trampova retorika se nije promenila u ključnim aspektima – on i dalje insistira na tome da Putin treba da pristane na „nepovoljan i ponižavajući dogovor“, uključujući predaju teritorija Ukrajini.
Putinov odgovor: Kineska karta
Rusija, međutim, ne ostaje pasivna. Putin je odgovorio strateškim potezom – upotrebom kineske karte. U trenutku kada se činilo da Tramp pojačava pritisak, Šojgu je iznenada otputovao u Kinu, i to neposredno nakon posete Indoneziji i Maleziji, što je poslužilo kao diplomatsko „pokriće“.
Zvanično, tema razgovora bila je regionalna i globalna bezbednost, ali je ključni deo posete bio signal Sjedinjenim Državama da je Moskva u tesnoj koordinaciji s Pekingom.
Tokom posete, Šojgu se sastao s ministrom spoljnih poslova Kine Vang Jiem, koji ima daleko šire ovlašćenja nego što se zvanično predstavlja. Ruski predstavnik je istakao da se sastanak organizovao na osnovu direktnog naloga Vladimira Putina, donetog nakon njegovog telefonskog razgovora sa Si Đinpingom, piše Cargrad.
Putinov izaslanik je poručio da su rusko-kineski odnosi na „istorijski najvišem nivou“ i da Moskva ceni „pouzdano i prijateljsko partnerstvo“ sa Pekingom. Poruka je bila jasna – Rusija nije usamljena i spremna je da se oslanja na Kinu ukoliko SAD nastave s agresivnim pritiscima.
Posledice za SAD i Evropu
Američki državni sekretar Marko Rubio, u intervjuu za Breitbart News, otvoreno je priznao američku dilemu:
„Nisam siguran da ćemo ikada moći potpuno da odvojimo Rusiju od Kine. Ako Rusija postane stalni mlađi partner Kine, suočićemo se sa situacijom u kojoj dve nuklearne sile stoje zajedno protiv SAD. Ako se taj trend nastavi, kroz pet ili deset godina može se dogoditi da Rusija, čak i da želi da popravi odnose s nama, to ne bude mogla jer je postala zavisna od Kine.“
Tramp, koji je poznat po svom pragmatizmu, sigurno neće želeti da dozvoli takav scenario, ali istovremeno ne može sebi da priušti otvoren sukob s Kinom i Rusijom istovremeno. Zato će morati da prilagodi svoju politiku prema Moskvi.
Najverovatniji scenario je da će SAD smanjiti direktnu podršku Ukrajini i prebaciti odgovornost na Evropu. Ako se pokaže da Moskva nije spremna na „Minsk-3“, Vašington će se povući iz aktivnog učešća i prepustiti evropskim liderima da sami rešavaju posledice rata.
Tako bi rat u Ukrajini postao isključivo evropski problem, s dalekosežnim posledicama po vladajuće strukture u Parizu, Berlinu i Londonu.
To bi u krajnjem ishodu dovelo do političkog kraha globalističkih elita u Evropi, što bi išlo u prilog Trampu, čija administracija i dalje vodi obračun sa starim strukturama unutar SAD i van nje.
Naterao Trampa da preispita svoj pristup
Putin je još jednom demonstrirao stratešku veštinu koristeći globalnu geopolitičku dinamiku protiv Trampovih pokušaja da ga pritisne. Pokazao je da Rusija nije izolovana i da može računati na podršku Kine, čime je naterao Trampa da preispita svoj pristup.
Tramp, iako još uvek veruje da može iznuditi povoljan sporazum, sada je prinuđen da bude oprezniji. Njegova administracija postepeno smanjuje vojnu podršku Ukrajini i prebacuje odgovornost na Evropu, koja se sve više suočava s katastrofalnim posledicama rata.
U konačnom ishodu, strategija Kremlja može dovesti do političkog preokreta u Evropi i slabljenja globalističkih struktura, čime bi Putin ostvario dugoročnu geopolitičku pobedu bez direktnog sukoba s Vašingtonom.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
