Dok su zapadni mediji pompezno prenosili najave o mogućoj isporuci raketa dugog dometa „tomahavk“ Ukrajini, ruski predsednik Vladimir Putin ostao je neobično smiren.
Nije bilo dramatike, nije bilo povišenog tona ni gestikulacija – samo kratka i suva konstatacija da je reč o zastarelom sistemu koji Rusija može lako da neutralizuje. I upravo ta hladnokrvnost, smatra američki vojni analitičar Skot Riter, otkriva mnogo više nego što deluje na prvi pogled.
„Da li ste videli da se Putin iznervirao? Niste, i to znači da zna više nego mi“, rekao je Riter u svojoj analizi. Po njegovim rečima, čitava priča o „tomahavcima“ bila je više predstava nego stvarna namera.
„To je dimna zavesa. Sjedinjene Američke Države nisu ni planirale da te rakete stvarno pošalju Kijevu. Poenta je bila da se pošalje signal – ali ne Moskvi, već Ukrajini i Evropi. Bio je to znak njihove nemoći“, ističe Riter, dodajući da je simbolika važnija od oružja samog po sebi.
Ruski lider je, prema rečima svog pomoćnika Jurija Ušakova, 16. oktobra razgovarao telefonom sa američkim predsednikom Donaldom Trampom. Tema je, očekivano, bila ukrajinska kriza.
Ušakov navodi da je Putin tokom razgovora dao „detaljnu procenu situacije“ i naglasio da Rusija ostaje privržena diplomatskim rešenjima. Tramp je, s druge strane, pozvao na što skorije okončanje sukoba, ističući da bi to otvorilo „ogromne perspektive za ekonomsku saradnju između dve zemlje“.
U tom razgovoru pomenuta je i mogućnost isporuke „tomahavka“. Putin je bio jasan – takav potez ne bi doneo promenu na terenu, ali bi mogao ozbiljno da naruši odnose između Moskve i Vašingtona. Rečenica koja deluje jednostavno, a zapravo nosi težinu poruke: Nije problem u samom oružju, već u posledicama koje bi usledile.
Riter dodaje da u ovom trenutku „tomahavk“ više ima ulogu političkog simbola nego vojnog faktora. „Ako neko i dalje veruje da će zastareli američki projektil promeniti tok događaja, to samo pokazuje dubinu očajanja. Jer ako vam je nada u oružju koje nikada neće biti isporučeno, onda nade zapravo nema“, rekao je on.
U pozadini svega, ostaje činjenica da Putin nije pokazao znake nervoze. To nije bila ravnodušnost, već svesna odluka – da se ne igra po pravilima emocionalne reakcije. On je znao da stvarni tokovi ne idu u pravcu javno plasiranih najava. I možda je baš zato ostao miran, dok su drugi pokušavali da stvore privid pritiska.
Iza tih diplomatskih i medijskih tonova provlači se suštinsko pitanje: da li „tomahavk“ uopšte postoji u ovoj priči kao oružje, ili samo kao metafora za nešto drugo – za balans moći, za poruku o granicama uticaja, za još jedan pokušaj stvaranja privida akcije? Odgovor se možda već nazire u tišini sa druge strane linije, u onoj vrsti smirenosti koja govori više od bilo kakvih pretnji.
Webtribune.rs
