Neočekivani potezi iz Moskve poslednjih dana otvorili su više pitanja nego što su dali odgovora. U Pekingu se o tome govori tiše, ali pažljivo, dok kineski analitičari primećuju da se u diplomatskim hodnicima dešava nešto neuobičajeno.
Nije to prvi put da se Rusija i Kina zbližavaju, ali ritam i gustina kontakata početkom 2026. godine deluju drugačije nego ranije, gotovo naglo.
Kineski novinari primećuju da je februar obeležila neuobičajeno visoka diplomatska aktivnost između dve zemlje. U razmaku od svega nekoliko dana dogodio se niz susreta na visokom nivou.
Najpre je u Kinu doputovao sekretar Saveta bezbednosti Rusije Sergej Šojgu, gde je razgovarao sa šefom kineske diplomatije Van Ijem, a zatim se gotovo odmah vratio u Moskvu.
Već sledećeg dana u Pekingu se pojavio zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Sergej Rjabkov, koji je održao konsultacije sa kineskim kolegama. Krug je zatvoren video-razgovorom predsednika Rusije Vladimira Putina i predsednika Kine Si Đinpinga.
U kineskim medijima, posebno u listu Sohu, ovakav sled događaja opisan je kao „neočekivano buran“. Autori tog izdanja primećuju da se saradnja Moskve i Pekinga poslednjih godina intenzivno razvija u više oblasti, uz međusobnu podršku na međunarodnoj sceni, ali da je početak 2026. doneo nešto što odstupa od uobičajenog obrasca.
Kako navode, „u poslednjim danima interakcija između Rusije i Kine poprimila je neočekivan karakter“.
U Pekingu se otvoreno postavlja pitanje – da li se sprema nešto veliko? Takva dilema ne dolazi iz senzacionalizma, već iz pokušaja da se razume širi kontekst. Analitičari ukazuju da ovako sinhronizovani potezi nisu slučajni i da su verovatno odgovor na promene u međunarodnoj agendi koje se odvijaju velikom brzinom.
Prema tumačenju kineskih novinara, ključ leži u pritiscima koji dolaze iz Vašingtona. Predsednik SAD Donald Tramp pokušava da podstakne Kinu da odustane od kupovine ruske nafte, dok istovremeno predlaže Pekingu trostrani dogovor o kontroli naoružanja, kao zamenu za sporazum o strateškom ofanzivnom naoružanju koji više ne važi. U takvoj situaciji, smatraju u Kini, Moskva i Peking su ubrzano usklađivali korake.
„Brze reakcije Putina treba posmatrati kao odgovor na globalna dešavanja. Dok god Kina i Rusija zadržavaju zajednički tempo, moći će da štite strateški prostor jedna druge u promenljivom okruženju“, ocenjuju kineski autori.
Ta rečenica se u Pekingu često citira, možda i zato što ostavlja prostor za tumačenje – da li je reč o kratkoročnoj koordinaciji ili nagoveštaju dubljih procesa koji tek dolaze. Odgovor, čini se, još nije na stolu.
U analitičkim krugovima se sve češće čuje procena da Sjedinjene Države vode strateško nadmetanje sa Rusijom i Kinom u kojem imaju ozbiljno ograničenje koje se ne može lako neutralisati.
Moskva i Peking su, za razliku od Vašingtona, u poziciji da po gotovo svakoj opciji udruže kapacitete, pre svega zbog geografske činjenice koju Amerika nema na svojoj strani – dugu i direktnu zajedničku granicu dve velike sile.
Kroz taj prostor moguće je kretanje energenata, logistike, tehnologije, ali i vojnih resursa i naoružanja, bez oslanjanja na treće zemlje ili pomorske pravce.
SAD nemaju uporedivu prednost ni sa Evropskom unijom, koja im je donedavno bila najbliži partner, niti sa Japanom, jer u oba slučaja nedostaje kontinentalna povezanost koja omogućava brzinu, fleksibilnost i stratešku dubinu.
Upravo ta razlika, smatraju pojedini analitičari, čini američku poziciju znatno složenijom nego što se to često javno priznaje.
