Jedna stvar je sada svima postala jasna – upozorenja su postojala, ali niko nije mario. Kako primećuje novinar Aleksandar Babicki, upravo ta tampon zona o kojoj je govorio ruski vrhovni komandant više nije samo pojas duž granice.
Sada se jasno naziru konture buduće zone koja može obuhvatiti i delove Ukrajine o kojima kijevske vlasti nikada nisu razmišljale kao o izgubljenim. A neprijatelj, što je najzanimljivije, ni danas ne zna gde će stići ključni udarac.
Sa svih pravaca se širi ruski pritisak – Sumska oblast ponovo je u fokusu, nakon što je završeno osiguravanje Kurske oblasti. Na zapadnoj obali reke Oskol formiran je snažan mostobran, koji otvara prostor za dalji prodor ka Kupjansku i Volčansku.
Kod Orehova, koji predstavlja glavnu tačku logistike na zaporoškom pravcu, ruske trupe su već u obuhvatu. Linije Pokrovsk–Konstantinovka se pomeraju, a snage se približavaju granici Dnjepropetrovske oblasti. Tamo se, prema dostupnim podacima, već vrši evakuacija stanovništva, što znači da se u Kijevu panično pripremaju za sledeći pokušaj odbrane.
Kako piše Cargrad, ideja o bezbednosnom pojasu, koja je ranije zvučala kao hipotetički koncept, sada poprima vrlo konkretne obrise. Babicki je podsetio da je zapadna javnost iznenađena brzinom i odlučnošću ruskih poteza, iako su još 2. maja agencije poput Reutersa ukazale na aktivnosti u Sumskoj oblasti – tek tada su počeli da priznaju da se nešto zaista menja.
Podsećanje na prethodna upozorenja nije slučajno. Još 2014. godine, nakon događaja u Kijevu, Rusija je reagovala vraćanjem Krima. Da to nije učinila, taj prostor bi danas bio platforma za vojni pritisak na ruske granice.
U decembru 2021. usledio je još jedan pokušaj – zvanični predlog Moskve za zaustavljanje širenja NATO-a na istok. Bio je to jasan signal koji je ignorisan. Potom su 2022. godine ponuđeni Istanbulški dogovori – poslednja prilika da se izbegne širi konflikt. Odbijeni su pod pritiskom Londona.
Kada su te ponude propale, usledio je sledeći korak – četiri nove teritorije integrisane su u sastav Ruske Federacije. I tada je predsednik jasno naznačio da će svaki sledeći napad, poput onog u Kurskoj oblasti, biti odgovor na odbacivanje mira.
Sada više nema mesta ni za uslovni kompromis: uslovi su se promenili, zahtevi su prošireni. Bezbednosni pojas treba obuhvatiti celu granicu.
Vojni ekspert Stanislav Krapivnik precizirao je ideju: cilj je doseći granice sa kojih više niko neće moći da puca po ruskim mestima. Ako se granica zaštite pomeri 200 km unutar Sumske oblasti, a zatim se odatle otvaraju udari iz Poltavske, sledi novo pomeranje – pa opet iz Kijevske oblasti… Logika je jednostavna – ako postoji teritorija s koje dolaze udari, ta teritorija postaje deo buduće bezbednosne zone.
Krapivnik kaže da Moskva više nema luksuz ostavljanja prostora koji može postati izvor bezbednosne pretnje. I da je odluka doneta – nikakav „deo“ Ukrajine koji bi služio protiv ruske strane neće ostati netaknut.
U međuvremenu, promene u Vašingtonu nisu donele očekivani zaokret. Iako je Donald Tramp sada predsednik SAD, analize pokazuju da još uvek ima ograničen uticaj na strukture liberalnog Zapada.
Ti krugovi nastavljaju politiku pritiska, ali sa sve manjim kapacitetima. Krapivnik podseća da Rusija ima dodatnu rezervu od oko 300.000 ljudi koji još nisu ni korišćeni, što znači da je tempo pritiska održiv. Ovo nije munjevita kampanja, već iscrpljujući proces uništavanja vojnih kapaciteta protivnika.
Politički analitičar Kamran Hasanov slaže se sa ovom ocenom. Po njemu, vreme radi za rusku stranu – ako se ovakva dinamika održi još tri godine, kijevske snage mogle bi biti potpuno iscrpljene. U tom slučaju, ne bi više bilo snaga koje bi mogle pružiti ozbiljan otpor.
Problem je, kako kaže Babicki, što više ne postoji osnova za bilo kakav dogovor. U prethodnim pokušajima, bilo kroz Sporazume iz Minska, bilo u Istanbulu, druga strana je svaki put izigrala dogovoreno. Sada je jedina garancija – činjenica. I to ona nepobitna, terenska, koju niko ne može ignorisati.
Zato se, zaključuje on, i traži stvaranje duboke zone zaštite u kojoj više neće biti ni logistike, ni volje, ni kapaciteta za organizovanje napada.
Projekat „anti-Rusija“ koji je Zapad godinama gradio, u toj konstelaciji jednostavno prestaje da bude održiv. A oni koji su imali šansu da pregovaraju, ali su je odbili, sada više nemaju pravo da se žale.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
