Ako posmatramo svetska carstva koja su postojala milenijumima, vidimo konstantnu istoriju kolapsa bez obnove. Bez obzira da li posmatramo Rimsko, Osmansko, Špansko ili bilo koje drugo carstvo koje je postojalo u jednom trenutku, istorija je neverovatno konzistentna: imperije koje su propale nikada se nisu oporavile.
Ali koliko je to danas bitno za nas?
Pa, danas su, bez sumnje, SAD najveća svetska imperija i većina Amerikanaca bi se složila da će se, iako nastupe teška vremena, oporaviti i možda čak biti i bolje nego ikad pre.
Istorija pokazuje da nije tako. Sva carstva slede isti ciklus. Započinju s populacijom koja ima jaku radnu etiku i koja je samostalna. Oni se organizuju kako bi formirali naciju velike snage koja se zasniva na visokoj produktivnosti.
To dovodi do ekspanzije, koja se uglavnom zasniva na svetskoj trgovini. U određenom trenutku to rađa lidere koji teže, ne da rade u partnerstvu s drugim narodima, već da dominiraju nad njima i naravno, to je trenutak kada velika nacija postane carstvo. SAD su započele ovu fazu pod vatrenim i agresivnim Ruzveltom.
Dvadeseti vek je bio američki vek i SAD su brojale pobedu za pobedom, proširivši svoju moć.
Međutim, pad je počeo 1960-ih, kada su SAD počele da vode ratove koje nisu mogle da dobiju, započele su uništavanje svoje valute i počele da šire vladu u svemoćno telo.
Ipak, ovaj proces je dugotrajan i opšti pad često traje decenijama.
Odakle onda citat „Carstva gube moć alarmantnom brzinom“?
Pa, priprema za pad često može da traje duže, ali stvarni pad obično se odvija prilično brzo.
Ono što se događa je vrlo slično onome što se događa sa nasilnikom u školskom dvorištu.
Nasilnik ima lagani uspon, zasnovan na njegovoj snazi i agresivnoj sklonosti. Nakon niza uspešnih borbi, postaje prvo poštovan, a potom ga se boje. Zatim okuplja oko sebe nekoliko ulizica kojima nedostaju njegove sposobnosti, ali žele deo plena, pa rade i njegove poslove, delujući preteće ostalim školarcima.
Nasilnik tada postaje omražen. Niko mu to ne govori, ali druga deca potajno sanjaju njegov poraz, po mogućstvu sramotan.
Tada, u nekom trenutku, određeni dečak koji ima dovoljnu snagu i potrebnu odlučnost kreće na nasilnika.
Ako ga pobedi, dogodiće se interesantna stvar. Ulizice odjednom počinju da beže znajući da im je nestao izvor snage.
Takođe, kada je nasilnik jednom poražen, sav gnev, strah i mržnja koju su njegovi vršnjaci osetili zbog njega se ispolji i oni su izuzetno srećni zbog njegovog poraza.
A to je, ukratko, ono što se dešava s carstvima.
Narod koji se spasi u vremenu istinske potrebe (poput dva svetska rata) je poštovan. Ali nakon što se ta nacija pretvori u nasilnika koji koristi bilo kakav izgovor da napadne zemlje kao što su Avganistan, Libija, Irak, Sirija, Srbija, njeni saveznici se tome mogu i dalje klanjati, ali potajno ga se boje i žele da ga sruše.
Kad carstvo počne da traži druge nacije za zlostavljanje, poput Irana i Venecuele, njihovi saveznici opet ništa ne govore, osim što reaguju sa strahom kada vide kako Džon Bolton i Majk Pompeo udaraju u ratne bubnjeve i prave nesmotrene izjave.
Trenutno su se SAD prvenstveno fokusirale na ekonomsko ratovanje, ali ako to ne bude dovoljno da se svet prikloni njihovoj dominaciji, SAD su više puta upozoravale u vezi sa mogućom vojnom agresijom, da „nijedna opcija nije isključena“.
SAD su stigle do klasične faze kada su postale nesmotreni nasilnici, a podržavajuća struktura saveznika je, kao rezultat toga, počela da beži.
U isto vreme kada saveznici počinju da se povlače i stvaraju druge planove za svoju budućnost, oni građani unutar carstva koji su stvoritelji blagostanja takođe počinju da traže zelenije pašnjake.
Istorija je ovo videla nebrojeno puta. Dolazi do „odliva mozgova“, kada najbolji i najproduktivniji počinju da traže svoju budućnost negde drugde. Baš kao što su najproduktivniji Evropljani prešli baru kako bi kolonizovali SAD kada je bila nova, perspektivna zemlja, njihove današnje kolege počeli su da se sele s kopna.
SAD su trenutno u stanju suspendovane animacije. I dalje deluju kao glavna sila, ali njeni podupirači tiho tonu. U nekom trenutku u bliskoj budućnosti, verovatno je da će američka vlada izvršiti agresiju protiv neprijatelja koji je ili jači ili ima saveze koji ga čine jačim.
SAD će ući u rat u vreme kada budu slomljene, a to će biti prilično iznenadno i dramatično. Konačni pad dogodiće se alarmantnom brzinom.
Kada se to dogodi, većina Amerikanaca uzalud će se nadati preokretu događaja. Biće skloni da se nadaju da će im svet oprostiti, vraćajući im njihovu nekadašnju slavu.
Ali istorijski se to nikada ne događa. Carstva padaju uznemirujućom brzinom, jer su se sistemi podrške koji su im to omogućili raspadali i ponovo postali ojačani na drugim mestima.
Umesto da oplakujemo gubitak carstva koje je na horizontu, bolje bi nam bilo da se fokusiramo na one delove sveta koji će verovatno imati koristi od ove neizbežnosti zaključuje analizu Džef Tomas za internationalman.com
Webtribune.rs
