Priča o deki (75) koji je ušao u jednu beogradsku poštu samo da bi obavio ovaj telefonski poziv rastužila je Srbiju.
Priča je objavljena na Fejsbuku, a naterala je mnoge da se zamisle u kakvom vremenu danas živimo. „Mala pošta na glavnoj autobuskoj stanici u Beogradu… Tri šaltera, tri govornice, 50 kvadrata sveukpno. Drugi januar 2017. oko dva popodne.
[adsenseyu1]
On ima oko 75 godina. Ima prastari mantil, pantalone i još starije cipele. Ulazi u poštu i ljubazno pita radnicu da li još uvek rade govornice i da li može da telefonira. Radnica bez trunke emotivnog investiranja odgovara da može.
On ulazi u srednju govornicu, vrata se ne mogu u potpunosti zatvoriti i započinje razgovor.
Priča glasno, kao i svi oni koji baš i ne čuju dobro, tako da poštom odzvanjaju reči „Dobar dan. Ilija ovde, samo sam želeo da vam čestitam Novu godinu i da vam kažem da mi je mnogo žao što me niko od vas nije nazvao da čestita, niti došao da me poseti.
Mnogo vas volim, živi i zdravi bili, voli vas Deda“. Odsečno prekida.
Kao što smo svi nekada radili, u ono doba skupih sekundi. Čuje se kratak uzdah i zvuk spuštanja slušalice na onaj metalni jezičak. Vrata se otvaraju, on izlazi dostojanstven kao da se ništa nije desilo.
Ubeđen da mi pojma nemamo kakva se drama odvijala iza nesrećno zatvorenih vrata od govornice i pod njegovim mantilom. Pita radnicu koliko je dužan.
Plaća, ljubazno se zahvajuje, čestita praznike i polako odlazi. Radnica i ja gledamo za njim. Zaleđeni. Razmišljam, ko ga je zaboravio? Šta li im je skrivio? Ili nije?
Koga sam ja zaboravio? Koga iz ovih stopa moram da pozovem, da iskažem zahvalnost, ljubav ili poštovanje. Ima li još nade da se situacija popravi?
Srećom, pa mi imamo telefone u džepu, poruke, mejlove, sto čuda. Eto neke koristi i od njih. A i tek smo na drugoj stranici. Od ovogodišnjih 365 neispisanih.
Sreća pa još ima sasvim dovoljno vremena da se napiše Roman koji oplemenjuje dušu, koji je melem za ranu i koji, svakoga, ko ga pročita učini boljim čovekom, ili mu makar malo olakša.
Lampa ili sveća, pero ili tastatura. Papir ili laptop su samo okolnosti i uzgredne sitnice koje ne odvajaju dobrog pisca od lošeg. Za razliku od ljubavi. ona je oduvek sasvim drugačija priča“, završava se ovaj status.
Zato pozovite rođake, prijatelje, i sve drage osobe koje ste možda usled brzog života zaboravili.
[adsenseyu1]
