Ako smo do 1990. na Zapadu imali „kapitalizam s ljudskim licem“, sistem koji je strogo pazio da ne zadire previše u socijalnu državu, što je bio isključivo zahvaljujući postojanju Sovjetskog Saveza i politici „izvoza socijalističke revolucije“ tadašnje Moskve, nakon urušavanja „sovjetskog carstva“ više nije bilo prepreka da oligarhija pokaže svoje pravo lice.
Prekid saradnje uništene sovjetske nomenklature sa sindikatima i radikalnim levičarskim grupama, pre svega u zapadnoj Evropi, čije je aktivnosti prema „Dosijeu Mitrohin“ finansirao SSSR, dao je zeleno svetlo za prelaz na divlji kapitalizam i neoliberalne reforme u Evropi, ali i čitavom svetu.
Ovaj napad su uspele da izbegnu suverene zemlje poput Kine, Irana, Libije, Vijetnama, kao i afričke i azijske zemlje ideološki udaljene od zapadnog ekonomskog i finansijskog sistema.
[adsenseyu1]
U sistemu koji je uspostavljen, malobrojna privatna oligarhija je uspela da uspostavi kontrolu nad većinom svetskih ekonomskih tokova i krenula je da nameće svoju agendu u svetu. U tom procesu su počeli da se služe svim raspoloživim sredstvima, uključujući i ratove. U tekućem razdoblju novog „kapitalističkog razvoja“ multinacionalne korporacije su postale te koje vode igru. One, odnosno njihovi vlasnici, su kreatori političkih tokova, kao i jačanja i širenja političkog uticaja koji za cilj ima da zaštiti isključivo njih same i dalje akumuliranje bogatstva i privilegija.
Sistemski i smišljeno, uništavala su se i još uvek se uništavaju nacionalne ekonomije, ali i kulturne i tradicionalne vrednosti ciljane populacije.
Kako povećanog pritiska, za koji su Evropljani naivno verovali da ga trpe samo Britanci pod vladavinom Margaret Tačer, nisu bile pošteđene ni zapadne zemlje, može se reći da se na meti našla svetska populacija u celini. Vrednosti slobode, jednakosti, bratstva i solidarnosti, koje su se negde manifestovale kroz pripadnost ideologiji kao u Kini, Kubi ili Severnoj Koreji, jak patriotski naboj u kombinaciji s ideologijom, što je slučaj u nekim arapskim zemljama, ili kroz pripadnost konfesionalnoj zajednici, što vidimo u Iranu, morale su da budu uništene.
Gde nije bilo jakih, zajedničkih vrednosti, kao na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, ova devastirajuća politika je uspela da donese dobre rezultate.
Ali zašto je bilo važno uništiti čitave narode i njihove ekonomije? Iz prostog razloga što je za elitu to bilo, i još uvek je, pitanje opstanka.
Prema statistikama Ujedinjenih nacija, pre nekoliko godina, u više od 80 zemalja sveta dohodak po glavi stanovnika je danas znatno manji nego pre 10 godina. Ako uzmemo u obzir globalni ekonomski rast, onda govorimo o anomaliji u kojoj se bogatstvo akumulira u rukama nekolicine, a siromaštvo u društvima se povećava. Ljudi su toga danas svesni, ali to zna i zapadna oligarhija.
Primera radi, čak i pre krize je u Americi 60 miliona ljudi živelo s manje od sedam dolara dnevno, što su korporativni mediji sistemski skrivali. Situacija je slična i u Evropi, koja nakon Mastrihta beleži 20 miliona nezaposlenih, a 80 miliona je na rubu siromaštva.
Ostvarila su se predviđanja italijanskog političara Betino Kraksija, koji je pre srljanja u Ugovor iz Mastrihta rekao „da će Evropa i Italija u najboljem slučaju živeti u limbu, a u najgorem u paklu“. Zbog svoje nepopustljivosti, da prihvati taj nakaradni ugovor, je protiv njega pokrenut sudski progon i Kraksi je kasnije umro u egzilu u Tunisu.
[adsenseyu1]
Neki će za sumorne brojke o evropskom padu, koje odražavaju stanje u EU neposredno nakon Mastrihta, reći da je to tek 16 odsto od oko 500 miliona stanovnika EU. Kasnije brojke su pokazale da je 17 miliona svrstano u kategoriju vrlo siromašnih, a 70 miliona nema pristup pristojnom stanovanju. Oštre mere štednje i politika Brisela su dodatno pogoršale situaciju, ali se svi pretvaraju da je sve u najboljem redu.
Ovi i svežiji podaci su dobro poznati i svesnost o ozbiljnosti situacije raste, zajedno sa osiromašenjem koje pogađa većinu nas. Veliki privatni vlasnici korporacija, često moćniji od samih država, kupuju političku moć koja onda favorizuje njihove interese. Postojeći sistem liberalne parlamentarne demokratije je davno opisan kao idealan za elitu, jer su svi predstavnici političke „elite“ zamenjivi. Naime, propast nekog od političkih aktera vođa ili stranaka ne znači ništa, jer njihovo mesto istog trenutka popunjavaju unapred odabrani akteri, kojima je zadatak da sprovode iste politike, tako da radikalne promene postaju utopija.
Tako se izglasavaju zakoni koji finansijskoj i preduzetničkoj eliti omogućuju poreske olakšice ili ih čak potpuno oslobađaju od plaćanja poreza, što na drugoj strani osiromašuje društvo u celini. Primere smanjenja poreznog pritiska na takozvane „poslodavce“, iako se u tu grupu ubrajaju i milijarderi iz finansijskog špekulativnog sektora, mantra su kako bi ti ljudi svoj sve veći profit ulagali u nacionalne ekonomije, što se u pravilu ne događa.
Farsa s demokratijom i željom za globalnim rastom se nastavlja u američkom Kongresu, koji je do sada podržao sve regionalne ratove, čak i one u kojima zvanično ne učestvuje Pentagon. U tom slučaju se pribegava triku kojim se u te ratove kao savetnici šalju američki generali i oficiri u penziji ili privatne vojske. Njihov zadatak je saradnja s lokalnim vojskama, a finansirani su, naravno, od strane zapadnih zemalja.
Dalje, tu su i mediji i propagandne kampanje korporativnih medija protiv Rusije, Kine, Irana i drugih, dok se istovremeno pruža podrška ili se prećutkuju zločini prozapadnih diktatura širom Afrike ili u arapskom svetu, gde je uočljiv primer fundamentalistička islamistička monarhija Saudijska Arabija.
Pod parolom širenja demokratije, sloboda, brisanja granica i suzbijanja negativnih pojava nacionalizama širom Evrope se umanjuju nadležnosti nacionalnih parlamenata, „dekriminalizuju“ zakoni o poslovanju i vrši pljačka nacionalnih ekonomija. Svo bogatstvo se sliva u džepove predstavnika krupnog kapitala, a istovremeno se umanjuje uloga države kojoj bi osnovna funkcija trebalo da bude kontrola javnih finansija i nadzor nad centralnom bankom, upravljanje sistemima zdravstva, obrazovanja, stanovanja, zapošljavanja i svih oblika socijalne pomoći koji su u interesu naroda.
Sve navedeno dokazuje da živimo u vremenima imperijalizma kao najvišeg stadijuma kapitalizma.
Masovni mediji neprekidno plasiraju i podgreavaju ideju kako je ekonomska kriza uzrok pogoršanja situacije, ali kriza je u samoj prirodi kapitalizma.
[adsenseyu4]
Odnosno, glavni uzrok krize je koncentracija i gomilanje kapitala u rukama elita, a te politike sprovode i leve i desne vlade, koje su ograničene na zaštitu interesa velikih privatnih korporacija i rade protiv javnog interesa. Kao posledicu toga imamo fiskalne deficite, povećanja državnih dugova i opšte osiromašenje stanovništva. Situacija pokušava da se prikaže boljom tako da se evropske zemlje upoređuju s jednim Mozambikom ili Bangladešom i Evropljani bi „trebalo da budu srećni što uživaju blagodati sistema u kom žive“.
Ali, uzmimo primer Francuske, gde su multinacionalne korporacije do 2006. platile 6,1 milijardu evra poreza, a trebale su da plate 33 milijarde evra. Sve to je učinjeno uz blagoslov države, da bi na kraju bivši predsednik Olande 2016. bio prisiljen da proglasi vanrednu situaciju u ekonomiji zemlje. Ta ista država je sprovela masovna otpuštanja zbog nedostatka sredstava u budžetu, što je učinjeno u vreme kada su korporacije iznosile iz zemlje oko 65 milijardi evra zarade od neplaćenog poreza.
Za dve godine to je bio iznos od 130 milijardi ili ekvivalent evropskog budžeta u razdoblju od 2007. do 2013. To se dogodilo u vreme kada je 2009. zabeležen rekordni budžetski deficit Francuske. Kuda vodi ova politika, dovoljno je uzeti podatak da je Francuska 2009. dugovala 72,9 odsto bruto domaćeg proizvoda, a danas 2488 milijardi evra ili 102 odsto BDP-a.
Kada govore o mladima, koji se bune jer su svesni da im je ukradena budućnost, predsednici vlada i ministri tvrde kako ne postoje „zone bezakonja“ i time im se otvoreno rugaju.
Ako postoje zone u kojima ne važe zakoni, a postoje, onda su one upravo unutar državnih struktura, a rezultati njihove politike vode narode u propast.
Predatorskom kapitalizmu trebaju ratovi, ali je nasilje ujedno dokaz da se jedan sistem bliži svom kraju.
Kapitalizam je nastao kao građanski sistem koji je zamenio feudalizam, ali je degenerisao u kriminalni sistem koji je omogućio prosperitet kasti milijardera, dok je u smrt poslao milione ljudskih bića. Kolonijalnom eksploatacijom osudio je mnoge narode na najokrutnije patnje, na umiranje od gladi ili ratove. I to još uvek traje.
Dakle, ako govorimo o ratovima koje je pokrenuo ovaj ili onaj zapadni lider, to ne znači samo i isključivo vojnu intervenciju. To su agresije koje se sprovode sankcijama, ekonomskim blokadama, pljačkama zemalja u kojima su na vlast postavljeni marionetski režimi, ratovima koje vode posredničke grupe ili privatne vojne kompanije u ime uglavnom američke vlade, iako imamo slučaj gde istu praksu u Libiji sprovode francuska i italijanska vlada, koje u borbi za libijske resurse pomažu, naoružavaju i „savetuju“ dve suprotstavljene armije na bojnom polju.
Predatorski kapitalizam se u ovoj fazi za opstanak bori kao smrtno ranjena zver, a dokaz tome je izazivanje ratova i uništavanju čitavih regija i zemalja.
Da ne zaboravimo da spomenemo 350 miliona dece starosti od šest do 17 godina, što nije najnoviji podatak, koje multinacionalne kompanije iskorišćavaju u svim granama industrije i na svim kontinentima, od Azije do Sjedinjenih Država. Kada budu otkriveni, kao što je bio slučaj sa Bilom Gejtsom, kada su deca u Aziji u Microsoft-u radila za 0,65 dolara po satu 16,5 sati dnevno. Bil Gejts se izvinio i rekao da će pokrenuti istragu zbog radnih uslova u fabrici jednog od njegovih dobavljača u Kini, nazvanog KYE. Međutim, kasnije se ovo pitanje više nije otvaralo. Barem ne u medijima.
Kriza je globalna i sada utiče na zapadni sistem u celini. Nepravedno bi bilo zvati ga samo „kapitalističkim“. Prikladnije ime bi mu bilo „predatorski kapitalizam“ u kom se uloga države svela na servis za pružanje nužnih usluga stanovništvu, dok su svi ekonomski i finansijski tokovi u rukama nekolicine.
[adsenseyu4]
Zemlje poput Kine, Rusije, Brazila pod Dilmom Rousef, čak i Irana pod sankcijama, bile su daleko manje pogođene krizom, jer su uspele da se odupru zahvaljujući svojoj kulturi, tradiciji, istorijskim razlozima, kao i političkim i ekonomskim karakteristikama, jer nisu do te mere apsorbovane u „globalni kapitalistički sistem“, njegove trgovinske mreže, bankarstvo i finansije. Štaviše, proteklih godina su svim finansijskim i trgovinskim alatima na kom je počivao globalni sistem stvorene alternative, pre svega u Rusiji i Kini.
Međutim, predatorski kapitalizam u zapadnom svetu opstaje. Nažalost, možemo reći i da je produkt opšteg prava glasa i volje naroda. Zapadni narodi kao da žele da žive u takvom kapitalizmu, sistemu koji danas uništava sve što eliti stoji na putu, pa se koristi terminima poput „deregulacija“, „liberalizacija“ i „globalizacija“, „strukturne reforme“, „fleksibilizacija tržišta rada“, samo da prikrije neokolonijalizam. Tu su i velike reči poput „sigurnosti“, „slobode“, „ljudskih prava“ koje su samo paravan za prikrivanje laži i prevare koji su sastavni deo sistema u propadanju.
Primer su francuski izbori 1981. godine, kad su takozvani „socijalisti“, nakon pobede Fransoa Miterana na predsedničkim izborima, sastavili vladu na temelju onoga što se tada zvalo „zajednički program levice“. Program je štampan u milionima primeraka pod naslovom „Promena kolegijuma“. Francuski „socijalisti“ su tada pokrenuli informativnu kampanju i javne rasprave na kojima su s iskustvima ljudi sa sela, radnika, studenata prikupljali materijal za „Knjigu jada“. Pomaže se ljudima u njihovim svakodnevnim problemima, sprečavaju se iseljenja i pružaju drugi oblici pomoći, a sve s navodnom namerom da se pripremi nova nacionalna politika.
Jednom kada su došli na vlast, pod pritiskom nacionalne oligarhije, ali i američke vlade, sva obećanja su zaboravljena. Iz programa su nestale sve radikalne promene koje su uključivale i nacionalizaciju banaka i ključnih grana ekonomskog sektora, kao i razvoj demokratije.
Uglavnom, još jednom se dokazalo kako lažne revolucionarne stranke ne mogu da sprovedu stvarne promene. Nedavno je to bio slučaj s grčkim Sirizom, a „metamorfozu“ prilično radikalnog programa je sproveo i španski Podemos.
I dalje ljudi izlaze na izbore, glasaju za leve, pa onda za desne, potpuno nesvesni da glas zapravo daju stvarnim vladarima finansija i ekonomije, koji ništa neće menjati u svom poslovanju, niti u načinu vođenja države. Dakle, niko od izabranih ne služi narodu, iako im je to ustavna dužnost i svrha postojanja.
Naravno, situacija sa evropskim bezumnim glasanjem levo-desno je birače koštala gubitka posla, radničkih i socijalnih prava, drakonskih poreskih opterećenja, ograničenja sloboda i učestvovanja u ratovima. Demokratija? Istorija je dokazala kako revolucije baš i nisu u kalendaru zapadne elite. Svako ko je neuk i brine isključivo o svojim „malim svakodnevnim problemima“, a ne misli na društvo u celini i budućnost istog, pa i budućnost čitave planete, nesvesno učestvuje u daljnjem produbljivanju krize.
Naravno da nije lako delovati u okolnostima kada medije drži korporativna elita, kada se stanovništvo danima zasipa dezinformacijama i kada se sistemski radi na dezintegraciji naroda, ili nacija, ako ćemo koristiti termin koji je prikladan sve dok postoje nacionalne države.
Kao da iz istorije ništa nismo naučili. Nižemo greške. I dalje se traže izborne ili postizborne koalicije s partnerima ili reformskim strankama, umesto fokusiranja na predloge za podizanje nivoa svesti, organizovanja velikih nacionalnih rasprava o ključnim pitanjima i okupljanja u smelim akcijama.
Pitanja koja treba postaviti su jednostavna. Kako kontrolisati bankarski i finansijski sistem ili šta bankarske i finansijske institucije mogu da učine za nacionalnu ekonomiju i kako u budućnosti upravljati preduzećima od strateškog značaja i resursima koji se zakonom moraju staviti pod nadzor države? Postoji bezbroj pravih pitanja koja niko ne postavlja, jer su to pitanja koja okupljaju kritičnu masu. Tada se mogu izbeći jadni i korumpirani predstavnici sindikata, kojima je ionako zadatak samo da kanališu nezadovoljstvo građana u smeru u kojem neće štetiti kapitalu.
Nije li jadno videti sindikalistu kada u pregovorima s vladom trguje za malo manje tehnološkog viška ili kada „ratuju“ za mizernu naknadu od nekoliko stotina kuna za Božić ili Uskrs. U toj ulozi podsećaju na sindikate iz prošlih vremena, kada i je zadatak bio deljenje svinjskih polutki i organizovanje rasporeda odlaska u radničko odmaralište negde na Jadranu.
Ako ćemo biti iskreni, možda su bivši „smešni“ partijski sindikati radnicima uspevali da daju više od aktuelnih korumpiranih sindikalnih vođa, od kojih su neki na istim funkcijama takoreći od 1991. godine
Nije li pravi zadatak sindikalista borba za učestvovanje radnika u odlučivanju i upravljanju kompanijom i borba za nova i veća prava?
Ne živimo u demokratiji
Ideja da zbog napuštanja nepoštenog sistema rizikujemo još veću krizu je hereza. Oligarhijska hobotnica ne odustaje od zavaravanja ljudi kako će merama štednje i daljim rezovima osigurati bolju budućnost. I mi tako ćutke pristajemo na nove socijalne rezove, produžava se radni staž do 67. godine života, nameću nam se teze kako moramo da radimo više kako bi više i zaradili. Neretko se ljudima govori da su lenji ili nesposobni, u šta mnogi počinju i da veruju i okrivljujući sami sebe odriču se od borbe.
Ušli smo u razdoblje u kom nezaposlenost drastično raste i milione svakodnevno isključuje iz sveta rada, čime im se otima pravo na dostojanstven život, dok se klan privatnih vlasnika drastično bogati i širi pipke političke moći. U najboljem slučaju se posao može naći „negde drugde“, u svojoj zemlji, ali daleko od kuće ili u inostranstvu. Jedno i drugo od vas traži da se prilagodite „fleksibilnom tržištu rada“ i zaboravite na radno mesto koje će biti vaše čitav život.
Dve su solucije, kontinuitet ovog sistema ili narodna pobuna. Prva će opcija rezultirati jačanjem autoritativne prirode političke moći u poslednjoj fazi imperijalizma i diktature pre rata, jer ekonomski rat uvek vodi u oružani.
Svedoci smo kako politička moć postaje sve više autoritativna, a slobode se smanjuju pod izgovorom zaštite reda i sigurnosti i demokratije same. U ovoj fazi elita još uvek ima dosta aduta u rukavu. Najjači su alati kojima se dele ljudi, a taj zadatak sprovode retrogradne struje koje će dalje deliti ljude u manje ili veće sukobljene grupe.
Savršen primer za to su zelene stranke ili navodni pokreti za zaštitu okoline, koji su proklijali iz predatorskog kapitalizma, ne propitujući uopšte sistem koji je uzrokovao uništenje okoline. U ovu kategoriju spadaju i „borci za ljudska prava“, poput onih za prava LGTB osoba i često nedefinisanih manjina.
Ljudska prava su široka kategorija i borba za njih podrazumeva sve ljude, a ne samo za manjine. Neko će reći da je većina zaštićena, ali od čega? Od otkaza, smanjenja plata i produženja radnog veka nisu zaštićene ni većine ni manjine. Ako se uništi zdravstveni sistem, trpeće svi i zato je nužna jedna borba pod istom zastavom.
Ničime se ti zeleni pokreti, kao ni pseudosocijalističke stranke koje ih podržavaju, ne suprotstavljaju politici, niti ometaju procese koji stvaraju probleme. To će trajati tako dugo dok se ne suprotstave sistemu samom, uzroku svih pretnji za okolinu, kao i ljudsko društvo u celini.
Diskurs tih ekologa, na primer nadzor nad primenom ili razvojem nuklearne energije, podseća na one koji su sredinom XIX veka optuživali parne mašine za širenje tuberkuloze u ruralnim područjima. Sva nevladina udruženja koja finansiraju vlade ili razni korporativni fondovi imaju samo jedan primarni zadatak, a to je da svojom pseudorevolucionarnom frazeologijom podele i oslabe narodne pokrete koji se kuvaju i povremeno proklijaju u bazi.
Kako promeniti tok stvari?
Kao prvo, složiti se oko politike nacionalnih interesa. Nadalje, okupljati se i delovati s ciljem razbijanja sistema na lokalnom nivou, na primer, ne dopustiti da se kompanija zatvori ili da se podele otkazi kako bi kompanija ostvarila veću dobit. Odbijanje preseljenja, insistiranje na besplatnom zdravstvu i obrazovanju, izgradnji stanova, zahtevati od svojih političkih predstavnika da održe svoja predizborna obećanja.
Čak i ovakva kakva jeste, demokratja se može iskoristiti.
Ostaje pitanje preuzimanja kontrole nad sredstvima za proizvodnju, finansije i nad trgovinom. Put jeste težak i političke stranke koje vole da se nazovu „progresivnim“ redovno podbacuju. Emancipacija ljudi će biti delo njih samih u trenutku kada shvate da bez udruživanja i jedne jedinstvene političke platforme, koja će biti spremna da raskrsti s postojećim sistemom, nema napretka.
Ovoga trenutka sve nazovi „progresivne“ stranke ne govore narodu, ili narodima, o nužnosti raskida sa sistemom koji propada i sve nas vuče u ambis.
Konkretni predlozi i akcije koji okupljaju ljude oko ideje političke i društvene promene moraju da budu uspostavljanje nadzora nad centralnom bankom, osigurati put kojim će se zaobići MMF, Svetska banka, čak i Svetska trgovinska organizacija i druge „međunarodne“ institucije. Drugi su to već učinili pre nas i stvorili su alternative ovim sistemima. Postoje dokazani putevi za uspešno zaobilaženje spomenutih institucija. Sve za šta se evropski narodi moraju boriti jednako se tiče nas, kao i ostatka sveta.
Čitava Evropa se mora organizovati na drugačiji način i odvojiti se od birokratije u Briselu, čime će stati na put načinu generisanja finansijske moći. To podrazumeva i raskid Ugovora iz Mastrihta ili veze s onima koji i dalje žele da ga sledei. Narodi Evrope moraju da počnu da grade nove načine saradnje koji će biti korisni svima. Tačno je da radikalne mere imaju sve veću podršku javnosti. Ovo je klizav teren na kom treba paziti da nas nijedan radikalizam ne odvede u krajnost, ali je poslednji trenutak da ljudi vrate svoje domove i radna mesta, sva izgubljena ljudska i druga prava i da obezbede nova.
(logicno.com)
