Američka administracija pokušava da predstavi hapšenje Nikolasa Madura kao veliku geopolitičku pobedu, ali ispod tog sloja samopouzdanih izjava slika je znatno složenija.
Posebno kada se pogleda iz Južne Amerike, regiona koji se već decenijama menja tiho, bez fanfara, ali sa trajnim posledicama. Dok Vašington i dalje instinktivno poseže za metodama pritiska i sile, Kina igra drugačiju igru. Sporije, strpljivije, dugoročno. I upravo tu razliku sve češće primećuju i saveznici i rivali.
Autor ovog pogleda iz UnHerda, Rana Miter, podseća na jedan gotovo zaboravljen detalj iz devedesetih. Alberto Fuhimori, nekadašnji autoritarni lider Perua, nosio je nadimak „el Čino“, iako je bio japanskog porekla. U tome nije bilo podsmeha. Naprotiv.
Peruanci su ga 1990. izabrali ispred nobelovca i pisca Marija Vargasa Ljose, zagovornika oštrih privatizacija. Taj nadimak više govori o tada maglovitoj predstavi Azije u Južnoj Americi nego o samom Fuhimoriju. Dva regiona su dugo živela jedan pored drugog, gotovo bez dodira.
Danas je situacija radikalno drugačija. Kina je za većinu južnoameričkih država postala glavni trgovinski partner, što je ogroman zaokret posle više od jednog veka američke dominacije.
Brojke su neumoljive: Brazil je Kini isporučio 110 miliona tona soje, kineske kompanije grade novu liniju metroa u Santjagu, a 2024. godine otvorena je moderna luka u blizini Lime. Ukupna trgovinska razmena Kine i regiona prošle godine premašila je pola biliona dolara. To nisu simbolični potezi, već strukturalne promene.
U tom kontekstu, pad Madura je mnoge naveo na pitanje da li se time završava i kinesko širenje u Južnoj Americi. Posebno jer se kineski izaslanik sastao sa Madurom svega nekoliko sati pre dolaska jedinice „Delta“.
Peking, naravno, nije zadovoljan gubitkom saveznika. Ali kineski uticaj u regionu nikada nije bio vezan za jednog čoveka. Dok su se američke kompanije godinama ustručavale da se vežu za posrnulu venecuelansku naftnu industriju, Kina je tamo ulagale decenijama, isto kao i širom kontinenta. Logika je jasna: u 21. veku presudna snaga leži u tehnologiji.
Venecuela je upravo za vreme Madura masovno uvodila Huawei opremu za 5G mreže. Kineske firme su paralelno zauzele značajan deo tržišta cloud tehnologija u Južnoj Americi. Da li će ti projekti opstati posle dogovora SAD sa privremenom predsednicom Delsi Rodrigez, ostaje otvoreno. Konkurencija Huaweiju postoji, ali uklanjanje već ugrađene kineske infrastrukture bilo bi tehnički izuzetno zahtevno i finansijski gotovo neizvodljivo.
Tehnologija tu ne staje. Energetski sektor prolazi kroz jednako duboku transformaciju. Više od 60 odsto električne energije u Južnoj Americi danas dolazi iz obnovljivih izvora, uključujući hidroelektrane. Više od 90 odsto opreme za solarnu i vetroenergiju u regionu proizvedeno je u Kini. Na ulicama gradova već se vidi sledeći korak: kineski električni automobili drže preko četvrtine tržišta u Čileu, Ekvadoru i Urugvaju, a njihov udeo ubrzano raste i drugde.
Pitanje koje se nameće jeste da li će administracija Donalda Trampa pokušati da natera Južnu Ameriku da se odrekne ove zavisnosti od kineske infrastrukture, vozila i zelene energije. I, još važnije, da li je Vašington spreman da plati cenu izgradnje alternative u regionu gde potrošači žele jeftina i funkcionalna rešenja odmah, a ne u nekoj dalekoj budućnosti.
Malo je verovatno da bi američki poreski obveznici sa oduševljenjem prihvatili da se potencijalni prihodi od venecuelanske nafte troše na subvencionisanje cloud servisa u Karakasu ili Buenos Ajresu.
Ako se SAD pomire sa činjenicom da je Kina već infrastrukturni gigant u regionu, Peking bi bez mnogo oklevanja mogao da otpiše Madura kao politički gubitak. Dugoročno, tehnološka prednost garantuje kineski uticaj u Venecueli bez obzira na to ko je na vlasti.
Ako je hapšenje predsednika američki način da se pokaže primat u ključnom regionu, onda je kontrola nad poslovanjem, energetskim mrežama i tehnologijom kineska verzija iste strategije. Manevarskog prostora Pekingu ne nedostaje, a nove niše se u regionu same otvaraju, jer je njegova ekonomska snaga već teško osporiva.
U međuvremenu, Trampov uspeh u venecuelanskom režimu dao je novi zamah ideji o kupovini Grenlanda. U razgovoru za New York Times upozorio je da bi Rusija i Kina mogle „prigrabiti“ ostrvo ako SAD ne reaguju prve. Takva retorika, međutim, više govori o američkim strahovima nego o realnom stanju stvari i često preuveličava kineske ambicije na Arktiku.
Kina se 2018. proglasila „priarktičkom državom“, a taj prefiks nije bez značaja. Njeno interesovanje za krajnji sever potiče iz narativa starog čitav vek: osećaja okruženosti i straha da bi neprijateljski savez mogao da je odseče od okeana, blokirajući Malajski moreuz. Danas, kada je Kina vojna supersila, takav scenario deluje malo verovatno, ali Peking po navici planira decenijama unapred. Topljenje arktičkog leda u tim planovima ima posebno mesto.
Još 2018. Kina je predstavila ideju „Polarnog puta svile“, pomorskog pravca iz severnih kineskih luka, preko Arktika, ka Atlantiku. Ipak, taj koncept nikada nije dobio publicitet kakav ima projekat „Jedan pojas – jedan put“. Zapadni analitičari poput Ajka Frajmana već godinama prate rastuće kinesko prisustvo u Arktiku, naročito oko Grenlanda.
Frajman i Kelvin Hen su za Belfer centar napisali uticajan tekst o arktičkim ambicijama azijskih sila i zaključili da je upravo Arktik najslabija tačka rusko-kineskog partnerstva. Drugi stručnjaci podsećaju da je za Rusiju Arktik deo nacionalnog identiteta, što dodatno komplikuje odnose.
Kinesko nastojanje da izađe iz okvira tradicionalne azijske sile delom se oslanja i na ideje zapadnih geopolitičara. Alfred Tajer Mehan je još u 19. veku tvrdio da globalnu ekonomiju kontrolišu oni koji vladaju morima. Halford Makinder je smatrao da je ključ svetske moći u kontroli evroazijskog „Svetskog ostrva“.
A doktrina američkog predsednika Džejmsa Monroa, o dominaciji u sopstvenoj hemisferi, danas se vraća u javni diskurs pod novim, ironičnim imenom „Doktrina Donro“. Kineski analitičari, zanimljivo, raspravljaju o sopstvenoj, azijskoj verziji te doktrine još od tridesetih godina prošlog veka, u vreme kada je japanska imperija imala slične ambicije.
Kina nema realan interes za teritorijalno preuzimanje Grenlanda, osim kada je reč o njegovim rudnim resursima. Ipak, novi model svetske politike, koji Pekingu omogućava da tvrđe insistira na svojim stavovima u azijskim pomorskim sporovima, svakako mu ide u prilog.
Sukobi sa Vijetnamom, Filipinima i Japanom oko ostrva traju decenijama. Ako se „Doktrina Donro“ ustali kao presedan, nije teško zamisliti da bi kineski nacionalisti, poznati po igri rečima, mogli da pokrenu kampanju za kontrolu nad „Južno-kineskim morem“. Kako će se taj proces završiti, ostaje jedno od otvorenih pitanja savremene geopolitike.
