Rusija i Kina su jasno stavile do znanja u kom slučaju su spremne da upotrebe vojsku u Ukrajini, odnosno na Pacifiku. Je li to zajednički test odlučnosti za SAD?
Šta rade Vladimir Putin i Si Đinping?
Poslednjih dana su se ruski tenkovi, artiljerija, oklopna vozila, kamioni i trupe kretali drumskim i železničkim putem sve bliže ka Ukrajini, a Moskva će, kako se navodi, repozicionirati svoju 56. vazdušno-desantnu jurišnu brigadu na Krimu. Vojni izvori u Kijevu procenjuju da se sada 85.000 ruskih vojnika nalazi na prostoru između šest i 25 milja od ukrajinskih severnih i istočnih granica.
„Istinski me zabrinjava rusko delovanje na granicama Ukrajine. Na tim granicama ima više okupljenih ruskih snaga nego u bilo kom periodu od 2014. godine kada je Rusija prvi put napala“, rekao je državni sekretar Entoni Blinken u nedeljnom susretu sa medijima. Blinken je zatim upozorio:
„Predsednik Bajden bio je vrlo jasan u vezi s ovim. Ako se Rusija bude ponašala nepromišljeno ili agresivno, biće troškova, biće posledica“.
Kakvih „troškova“ i „posledica“, nije rečeno.
Poruka za SAD i NATO
Ranije je Bajden lično uveravao predsednika Vladimira Zelenskog u američku „nepokolebljivu podršku ukrajinskom suverenitetu i teritorijalnom integritetu pred neprekidnom ruskom agresijom na Donbas i Krim“.
Šta to znači?
Kada je Putin bio mladi oficir KGB-a, Crno more bilo je doslovno sovjetsko jezero, na čijoj zapadnoj strani su dominirale članice Varšavskog pakta Bugarska i Rumunija, a na severu i istoku SSSR. Turska je zauzela južnu obalu. Danas su tri od šest država koje izlaze na Crno more – Bugarska, Rumunija i Turska – NATO članice. Ostale dve, Ukrajina i Gruzija, otvoreno pokazuju ambiciju da postanu članice NATO-a.
Ako se Rusija oseća kao geopolitički gubitnik koji je pod pritiskom prisilne izolacije, ko može da ih krivi?
Transparentnost nagomilavanja ruske vojske sugeriše da je to više poruka za SAD i NATO nego nekakva priprema za invaziju. Izgleda da Putin želi da kaže: prijem Ukrajine u NATO ili stacioniranje američkih ili NATO snaga u toj državi predstavljalo bi prekoračenje crvene linije za Rusiju. I mi nećemo isključiti vojnu akciju da bismo to sprečili ili da bismo se tome suprotstavili.
Događaji ukazuju da Putin ne blefira. Već smo se u to uverili dva puta.
Kada je Gruzija 2008. godine napala Južnu Osetiju, provinciju koja je devedesetih proglasila nezavisnost od Gruzije, Putin je poslao trupe u Južnu Osetiju, isterao Gruzine, a potom, za pouku, ivršio invaziju na Gruziju i okupirao deo te teritorije. I premda su SAD gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija smatrale prijateljem, a Gruziju potencijalnom NATO članicom, Džordž Buš mlađi nije učinio ništa.
Slično se dogodilo i 2014. godine, kada je u puču podržanom od strane SAD srušen izabrani proruski režim u Kijevu. Putin je okupirao i anektirao Krim i pomogao proruskim pobunjenicima u Donbasu da se oslobode kontrole Kijeva.
Ukratko, kada je reč o Ukrajini, Rusija je pokazala da ima svoje crvene linije, koje će braniti vojnom akcijom. Sa druge strane, SAD i NATO su više puta pokazali da će pružiti moralnu podršku i vojnu pomoć Ukrajini, ali da neće ući u rat sa Rusijom zbog te države, niti će pokušati da otrgnu Krim ili Donbas iz Putinove kontrole.
Sličan test
Sličan test se odvija i u Južnom i Istočnom kineskom moru.
Tokom nedeljne konferencije za štampu državni sekretar Etnoni Blinken upitan je da li će se Sjedinjene Države boriti za odbranu Tajvana, zastrašenog i ugroženog od strane Đinpingove Kine, koja ostrvo smatra delom svoje suverene nacionalne teritorije.
„Da li smo spremni da vojno branimo Tajvan?“, upitao je Čak Tod sa En-Bi-Si-ja.
Blinken je odgovorio:
„Ono što smo videli i što nas zaista zabrinjava jesu sve agresivniji postupci vlade u Pekingu usmereni na Tajvan, čime se podižu tenzije u moreuzu. A mi imamo obavezu prema Tajvanu u skladu sa Zakonom o odnosima sa Tajvanom… Sve što vam mogu reći jeste da bi prisilni pokušaj promene postojećeg status quo bio ozbiljna greška“.
Otkako je počeo Bajdenov mandat, Kina u tajvanski vazdušni prostor šalje vojne avione, lovce i bombardere, kruži oko ostrva ratnim brodovima i otvoreno upozorava da bi svako proglašenje nezavisnosti Tajpeja značilo rat sa Pekingom.
Dakle, Rusija je jasno stavila do znanja protiv čega je spremna vojno da interveniše – protiv pristupanja Ukrajine u NATO i alokacije NATO trupa na teritoriji te države. I Kina je jasno stavila do znanja koja je njena crvena linija i čemu je spremna vojno da se suprotstavi – proglašenju nezavisnosti od strane Tajvana. Ali čini se da se američka politika u oba slučaja svodi na „stratešku ambivalentnost“, ostavljajući otvoreno pitanje šta bismo mi činili.
Postavlja se pitanje da li Putinova Rusija i Sijeva Kina, koristeći svoju geografsku prednost, prete vojnim akcijama kako bi zajednički testirale rešenost Bajdenove administracije, i da li su se dogovorile da to učine sinhronizovano – jedna u Ukrajini, druga u Južnom i Istočnom kineskom moru?
Ukoliko bismo se borili za Ukrajinu, koliko NATO članica bi bilo uz nas? Ukoliko bismo se borili da Tajvan ostane slobodan, koliko azijskih saveznika bi se borilo protiv Kine zajedno sa nama?
Nedavni potezi Putina i Sija pokazuju da ova pitanja više nisu isključivo akademska.
Patrik Bjukenen (Buchanan.org)
Preveo Radomir Jovanović/Novi Standard
