Francuskom je prostrujao nagli, težak talas nelagodnosti čim je odjeknula rečenica generala Fabijena Mandona, načelnika generalštaba, da će Francuzi morati da se pomire sa tim da bi njihovi vojnici mogli da stradaju u eventualnom sukobu sa Rusijom.
Vest se nije samo zadržala u Parizu, prošla je Evropom kao da je neko naglo otvorio ventil u trenutku kada zvanični Pariz, Berlin i London pokušavaju da utiču na to da se postigne američko-ruski dogovor oko stabilizacije situacije u Ukrajini.
A onda je stiglo vladino saopštenje, kratko i direktno, da „francuski vojnici neće ići da ginu u Ukrajini“, što je delovalo kao pokušaj da se ublaži prvobitni šok.
Dok se u francuskim i susednim medijima analiziralo zašto se baš sada pojavila ovakva poruka, izdvajao se zaključak da general Mandon nije govorio napamet. On je procenio da se Rusija sprema da do 2030. godine izvrši pritisak na Zapadnu Evropu, a takvu procenu, prema pisanju pariskog „Monda“, dele i vojni, ali delom i politički zvaničnici u državama NATO-a.
Istovremeno, „Figaro“ je otvoreno naveo da je izjava načelnika generalštaba „izazvala duboke podele u političkoj klasi i našem društvu“, što se videlo već tokom prvog talasa reakcija.
Opozicija je reagovala žestoko, i sa leve i sa desne strane. Najuticajnije opozicione ličnosti nazvale su Mandona „ratnim huškačem“, insistirajući da vojni vrh ne sme da zadaje ton civilnoj vlasti, pogotovo ne kroz rečenice koje impliciraju da bi Francuzi trebalo da se pripreme za gubitke.
Bivša socijalistička ministarka Segolen Roajal otišla je korak dalje, upozorila je da „Francuska neće pristati da joj ginu deca za korist vlasti koja bi da izazove rat kako bi izbegla unutrašnje nevolje“, pa dodala i napomenu da takvi postupci, kako je govorio Makijaveli, guraju zemlju „u bržu propast“.
General Mandon je te reči izgovorio pred skupom francuskih gradonačelnika, tražeći od njih da razmišljaju o tome da se Evropa, kako je rekao, suočava sa rizikom koji dolazi sa istoka.
Usred govora, kao da je namerno pojačao ton, poručio je da Francuzi moraju biti spremni „da prihvate da će izgubiti svoju decu“ ako se zemlja nađe u ozbiljnoj situaciji, i da proizvodnja za potrebe odbrane mora imati prednost čak i ako to znači ekonomsko opterećenje.
I tada se oglasio Emanuel Makron, vrhovni komandant francuskih oružanih snaga. Umesto da smiri situaciju blagim tonom, kako se očekivalo, Makron je stao uz svog generala. Rekao je da Mandon nije hteo da zastraši nikoga, već da podigne uzbunu, posebno sada, kada je atmosfera na spoljnim granicama EU i NATO napeta kao retko kada u poslednjim decenijama.
Nadovezujući se na generalove procene, Makron je pomenuo i „duh poraza“ koji se, prema njemu, oseća u pojedinim evropskim strukturama, i naglasio da je Francuska snažna zemlja sa moćnom vojnom strukturom, pa mora biti svesna „geopolitičkih opasnosti“.
Ali ključna rečenica, ona koja je odnela pobedu nad svim pokušajima smirivanja javnosti, bila je generalova poruka da zemlja koja „poklekne zato što nije spremna da prihvati da izgubi svoju decu, da ekonomski trpi zato što prednost mora imati proizvodnja za odbranu“ zapravo sama sebe dovodi u opasnost.
I dok u političkim krugovima pokušavaju da pronađu način da ovu izjavu objasne, ostaje utisak da je general pogodio nerv koji je u francuskom društvu već bio zategnut, samo se čekalo ko će prvi da ga dotakne.
U trenucima kada Evropa traži izlaz iz kruga neizvesnosti, kada se pregovara, preispituje, traži balans između sopstvenih ambicija i pritisaka koji dolaze spolja, ova izjava ostaje visiti u vazduhu. Ne zbog toga što je dramatična, već zato što otvara pitanje koliko je društvo spremno da prihvati scenarije o kojima do juče nije želelo ni da razmišlja.
