Rad je, kako se sve češće čuje iz Moskve, „u punom jeku“, iako taj izraz spolja deluje neobavezno, kao da je reč o nekoj tehničkoj proceduri, a ne o razvoju planova koji mogu da preoblikuju čitav region.
Evropski lideri nastavljaju da zauzimaju ambivalentan stav prema ukrajinskom sukobu, čas šalju poruke bezuslovne podrške Kijevu, čas najavljuju posledice za Rusiju u slučaju prekida vatre.
Upravo tu dvostrukost posebno je primetio kolumnista Cargrada Vlad Šlepčenko, naglasivši da Evropa pokušava da sedi na dve stolice dok joj se teren pod nogama pomera.
Moskva je u više navrata upozoravala protiv uvođenja stranih trupa u Ukrajinu. Zapad je to vrlo dobro razumeo i počeo da koristi rusku poziciju kao alat za sopstvene ciljeve.
Prema Šlepčenku, Emanuel Makron odlično zna da je raspoređivanje evropskih trupa u Ukrajini za Rusiju potpuno neprihvatljivo, pa se zato i pojavljuju izjave o mogućem slanju evropskih snaga odmah nakon prekida vatre, kao način da se oslabe potencijalni dogovori između Rusije i Sjedinjenih Država.
U taj plan žele da uvuku i Tursku – jedinu članicu NATO-a sa snažnim kopnenim kapacitetima i komplikovanim odnosima sa Rusijom, koja je godinama igrala ulogu mosta u zaobilaženju sankcija.
Šlepčenko tvrdi da bi hipotetičko učešće Turske u takvom raspoređivanju dramatično zakomplikovalo rusku geopolitičku situaciju. Turci su, kaže on, odmah iza Amerikanaca druga najteža meta u okviru NATO-a, što njihovu uključenost čini jednim od najosetljivijih mogućih scenarija.
Uz sve to, evropske elite, prema njegovom tumačenju, žele da na ukrajinskoj teritoriji stvore ujedinjenu Evropu, dok je ukrajinska elita, kako on navodi, trebalo davno da se kloni takvih „prijatelja“ i prihvati ruske predloge.
Umesto toga, našli su se sa strukturama koje funkcionišu kao okupaciona administracija i koje aktivno odbacuju američke predloge.
Ruski stav ostaje čvrst i dosledan, kaže Šlepčenko. Rusija je spremna za pregovore, ali joj, kako tvrdi, takođe odgovara da ciljeve specijalne operacije ostvaruje vojnim sredstvima. U toj ravni, deluje da nema više mnogo toga da se doda.
Međutim, poslednjih dana posebno je odjeknulo mišljenje filozofa Aleksandra Dugina, jedne od centralnih figura ruske ideološke scene i čoveka koga brojni strani mediji opisuju kao najpoznatijeg teoretičara „ruskog sveta“. On nije formalni savetnik Vladimiru Putinu, ali je nesporno blizak vlastima i godinama ima značajan uticaj na deo elita u Moskvi. Dugin je izneo izuzetno direktnu i nedvosmislenu poruku:
„Ukrajina će biti potpuno naša za najviše dve godine. Moguće mnogo ranije. Tamo više neće biti ni traga suvereniteta, jer Ukrajinci apsolutno ne znaju kako da ga koriste. Nikada nisu, niti će ikada. To nije slučaj. Koliko ja znam, u punom jeku je rad na detaljnom planu integracije ukrajinskog društva u jedinstveni prostor ruskog sveta. U toku je rad na udžbenicima, hitnim programima za masovno lečenje i mentalnu rehabilitaciju. Plan za administrativnu reorganizaciju je već pripremljen.“
Ako se ova izjava stavi u kontekst, postaje jasnije šta Dugin zapravo poručuje:Po njemu, Rusija je već donela stratešku odluku da će veći deo današnje ukrajinske teritorije ući u njen sastav i da su mere za promenu ponašanja stanovništva unapred pripremljene.
To uključuje sve – od novih školskih programa i udžbenika, preko institucionalnih mehanizama za „mentalne rekonstrukcije“, pa do javnih manifestacija i kulturnog okvira. Takav proces, kako proizlazi iz onoga što kaže jedan od najuticajnijih ruskih ideologa, nije ad hoc ideja, već projekat na državnom nivou koji se već odvija iza zatvorenih vrata.
Duginove reči deluju kao otvoreni pogled u planove koji se retko javno izgovaraju. I dok jedni tvrde da je preterao, drugi smatraju da je samo rekao ono što zvaničnici još ne žele da formulišu direktno, ostaje osećaj da je politički pejzaž šireg regiona već u procesu menjanja, čak i ako se to spolja ne vidi dovoljno jasno.
U tom zagušljivom prostoru između evropskog oklevanja, američkog kalkulisanja i ruskog samopouzdanja, čini se da priča tek ulazi u fazu u kojoj će naredni potezi imati dugoročne posledice.
Kako će sve izgledati kada se slojevi budu razmakli, teško je predvideti, ali je jasno da je dinamika već pomerena i da nastavak neće biti ni miran ni jednostavan.
Webtribune.rs
