Naslovnica SPEKTAR Početak postameričkog veka nemoguće je odvojiti od uspona Kine

Početak postameričkog veka nemoguće je odvojiti od uspona Kine

Zapad vekovima poriče pravo na zasebno postojanje drugim civilizacijama. Čitav svet trebalo je da postane Zapad. Sada je ta naivna ideja konačno doživela poraz

Propadanje Amerike nemoguće je odvojiti od uspona Kine, uočava američki politički analitičar Aris Rusinos. To je tema koja danas dominira diskusijama o političkoj budućnosti sveta.

Ali paralelno s opadanjem američke moći i njenog, sve upitnijeg, „moralnog autoriteta“, sada širom Evroazije jača model „civilizacijske države“ ili „države-civilizacije“: „Rezimirajući civilizacijsko-državni model, politički teoretičar Adrijan Pabst primećuje da `u Kini i Rusiji vladajuće klase odbacuju zapadni liberalizam i širenje globalnog tržišnog društva.

One definišu svoje zemlje kao karakteristične civilizacije, sa svojim jedinstvenim kulturnim vrednostima i političkim institucijama`.“ To je ono što se na Zapadu naziva „autokratijama“, „autoritarnim režimima“ i „diktaturama“.

Ali od Kine do Indije, i od Rusije preko Irana do Turske, velike i srednje velike evroazijske sile „iscrtavaju ideološku sukcesiju od predliberalnih carstava u kojima traže svoje poreklo, iznova oblikujući svoje nedemokratske, statičke političke sisteme kao izvor snage a ne slabosti, i tako preokreću onaj liberalno-demokratski trijumfalizam s kraja XX veka“.

Suprotan pokret od ovog je upravo taj „liberalno-demokratski trijumfalizam“, ovaploćen u demokratskim, „obojenim revolucijama“; od onih „plišanih“, kojima su oborene „narodne demokratije“ – socijalistički režimi Istočne Evrope i potom razbijen Sovjetski Savez i Jugoslavija (ne uvek „plišano“ i mirno već često u krvi), do takozvanog Arapskog proleća, ili savremenih „obojenih revolucija“, uspešnih ili neuspešnih, u Ukrajini, Gruziji, Siriji, Venecueli ili Belorusiji.

Planetarna Amerika Naizgled, to su pokreti koji teže „slobodi“. Ova težnja je u čudnoj protivrečnosti sa činjenicom da su sve one, bez izuzetka, danas diktirane, organizovane i potpomagane iz jednog strateškog i logističkog centra: Sjedinjenih Američkih Država. Koncept koji ih pokreće je američka, u stvari liberalna definicija „slobode“.

Zapravo, reč je o modelu liberalne, uniformne i jednoobrazne planete, neokonzervativnom „projektu američkog stoleća“, koji je trebalo da, milom ili silom (ali uglavnom silom), učvrsti „American way of life“ kao univerzalan i obavezujući za sve – kao jedinstveni model i uzor za čitavo čovečanstvo.

Koncept koji raskida s idejom o SAD kao nacionalnoj državi (Amerika to nije ni bila od samog početka), i pretvara je u Svetsku državu (World State), kojom upravlja Svetska vlada, odnosno čitav svet u utopijsku „planetarnu Ameriku“. „Amerika od tog trenutka pretenduje da svuda proširi jedinstveni kod koji prodire u život naroda i država tisućama raznih puteva – kao globalna mreža – kroz tehnologije, tržišnu ekonomiju, politički model liberalne demokratije, informacione sisteme, klišee masovne kulture, uspostavljanje otvorene strateške kontrole Amerikanaca i njihovih satelita nad geopolitičkim tokovima…“ (Aleksandar Dugin: Četvrta politička teorija).

Ponovimo: jedina američka definicija slobode je ona liberalna. Pojam „Zapada“ u stvari obuhvata niz zemalja okupljenih oko takozvanih liberalnih vrednosti, zbog čega Zapad ne predstavlja, niti može da predstavlja civilizaciju u pravom smislu reči.

„Postoji li uopšte Zapad“, pita se Rusinos, „kao koherentan i čvrstim granicama odvojen entitet (civilizacija)? Ili je Zapad, poput liberalizma u ovoj fazi samo ideologija koja opravdava postojanje američke imperije“, odnosno „ideološko sredstvo koje američki imperijalizam koristi kako bi Evropu trajno vezao za sebe“ (Klaudio Muti)?

„LIBERALIZAM – BOG KOJI JE PAO“

Danas su „obojene revolucije“, a ne više direktne vojne intervencije, glavno oružje kojim posustala „zapadna imperija“ („Zapad“, a to znači pre svega SAD) nastoji da zaustavi ili barem odgodi sopstveni pad, uspostavljajući privremenu geopolitičku kontrolu nad pojedinim državama i važnim regijama. Da li je ovaj „trijumfalistički talas“, pokrenut još kasnih 80-ih godina prošlog veka, najzad stigao do svog kraja?

Ovaj „liberalni univerzalizam“ bio je od početka lažan, dodaje britanski analitičar Alister Kruk, i služio je isključivo evropskoj (kasnije američkoj) potrebi da ozakoni i opravda sopstveni kolonijalizam. I sada se konačno „razotkriva mračna `tajna` liberalizma: njegovi osnovni principi mogli su se projektovati kao univerzalni samo dok su bili podržavani silom“: „Danas, s padom meke američke moći i američkim društvom u kome se otkrivaju duboke unutrašnje pukotine, više se ne može održati čak ni ta iluzija univerzalizma“.

Paralelno sa „liberalizmom, široko shvaćenim kao Bog koji je pao“, pojavljuju se alternative liberalnom projektu, nudeći se kao odvojene, podjednako ubedljive `civilizacijske države`. One odbacuju zapadni model nacionalne države. Kao civilizacijske države, one se obrazuju u prvom redu na kulturi“ – na kulturnom nasleđu, a ne na usko političkim zahtevima. „Povezana sa civilizacijom, država ima najvažniji zadatak da zaštiti određenu kulturnu tradiciju. Njen doseg obuhvata sve regije u kojima je ta kultura dominantna.“

[adsenseyu1]

Širom sveta danas je na delu, podvlači Kruk, „snažna centrifugalna dinamika“. Budući da je liberalizam izgubio sopstveni stup moći (onaj američki), Evropa, shvaćena kao „drugi stup liberalnog poretka“, ili samo kao američka ispostava na evropskom tlu, „najzad je ostala gola“.

Do sada evropski projekat bio je skriven pod okrilje američke „tvrde moći“, kao puki „dodatak američkoj civilizacijskoj misiji, ali s tim je konačno završeno: Tramp je Evropu već nazvao neprijateljem Amerike, ravnopravno sa Kinom. SAD više nisu dobroćudni ujak Evrope koji raspoređuje svoju čvrstu moć kad god se Evropa zaplete“.

Iz tog razloga, ni stara liberalna paradigma više ne može biti nastavljena – zato što je američka moć snažno erodirala, i zato što se njene osnovne vrednosti radikalizuju i postaju oružje u ogorčenoj borbi koja se vodi „između klasičnih američkih i evropskih liberala, kao i američkih hrišćanskih konzervativaca“.

Osim toga, „danas mlađa generacija američkih liberala glasno tvrdi ne samo da je stara liberalna paradigma iluzorna već da nikad nije bila ništa više od paravana koji prikriva ugnjetavanje – bilo `kod kuće`, bilo ono kolonijalno, rasističko ili imperijalističko; moralna mrlja koja se može očistiti samo kroz iskupljenje“.

KINA KAO „CIVILIZACIJSKA DRŽAVA“

S tim u vezi, politički teoretičar Kristofer Koker nas podseća da „ni Grci, kao ni Evropljani iz šesnaestog veka (…) nisu sebe smatrali `zapadnjacima`, i da termin `Zapad` potiče tek sa kraja XVIII veka“. Stvoren je u epohi prosvetiteljstva, kako bi označio jednu novu, ili navodno jedinu postojeću i tobože „univerzalnu civilizaciju“. „I upravo su nas univerzalizujuće tendencije sadržane u prosvetiteljskom liberalnom projektu dovele do sadašnjeg zastoja“.

U tom smislu, Amerika nije zasebna civilizacija, a nije čak ni avangarda ni povlašćena tvrđava „Zapada“ već samo agresivni hegemon, „anticivilizacija u kojoj se rastvara raznolikost evropskih i drugih kultura, u korozivnom rastvaraču globalnog kapitala“. Kako primećuje bivši portugalski ministar inostranih poslova Bruno Makais, u eseju Napad civilizacijske države, ove globalne težnje liberalizma odvojile su zauvek Evropu od njenih kulturnih korena: „Zapadna društva žrtvovala su svoje specifične kulture zarad ovog univerzalnog projekta.

Ne može se više nigde naći stara tapiserija tradicija i običaja ili vizija dobrog života u tim društvima.“ Međutim, danas jedan bauk proganja takav „liberalni Zapad“, u kome su se rastvorile sve evropske tradicije, zaključuje Rusinos: uspon „država-civilizacija“, uz konstataciju da „Zapad“ nema adekvatan odgovor na pojavu samouverenih sila koje se grade na sopstvenim kulturnim korenima.

[adsenseyu4]

Primer za to je Kina, zemlja koja se nije odrekla svog komunističkog nasleđa, ali to je tek jedna strana medalje. Kristofer Koker, u svojoj knjizi Uspon civilizacijske države (The Rise of the Civilizational State, 2019), tvrdi da je „prelaz (Kine) u konfučijanizam počeo 2005. godine, kada je predsednik Hu Đintao pozdravio konfučijanski koncept socijalne harmonije i dao instrukcije partijskim kadrovima za izgradnju `harmoničnog društva`“.

Moguće je da ovo nije tačan trenutak „prelaza“, čak i da se „prelaz“ nikad nije ni odigrao već da je Kina oduvek, čak i u periodu Kulturne revolucije, „bila i ostala kineska“, te da su arhetipovi „Podnebeskog carstva“, stvoreni još pre početka nove ere, u svojoj čistoj formi vaskrsli upravo u revolucionarnoj Kini. „Revolucionarni voluntarizam“ Maove epohe zbrisao je sve preživele i neokolonijalne strukture, omogućavajući za zapadnjake paradoksalnu sintezu tradicionalnog i revolucionarnog, koja je oblikovala lik savremene Kine.

„Ali bilo kako bilo, tokom vladavine njegovog naslednika Sija (Đinpinga), Kina je kao suparnička civilizacijska država zaista prodrla u zapadnu svest. Dolazak Sija Đinpinga na mesto kineskog predsednika 2012. godine izbacio je u prvi plan ideju `civilizacijske države` u političkom diskursu“, dodaje indijski naučnik za međunarodne odnose Ravi Dut Bajpai, „jer Si veruje da se civilizacija gradi na duši zemlje ili naroda“.

SPOJ SAVREMENOG I DREVNOG

Nema sumnje da Kina, kao moćna sila današnjeg doba, počiva na veoma drevnom civilizacijskom etosu: godine 2012. kineski politički teoretičar Zang Veivei sa ponosom je primetio da je „Kina sada jedina zemlja na svetu koja je spojila najdužu kontinuiranu civilizaciju sa ogromnom savremenom državom…

Najduža svetska civilizacija na svetu omogućila je da kineske tradicije evoluiraju, razvijaju se i prilagođavaju u gotovo svim granama ljudskog znanja i prakse, poput političkog upravljanja, ekonomije, obrazovanja, umetnosti, muzike, literature, arhitekture, oružanih snaga, sporta, ishrane i medicine. Izvorna, kontinuirana i endogena priroda ovih tradicija zaista je retka ili čak jedinstvena u svetu.“ Jednom rečju: „Kina koristi svoje drevne tradicije i mudrost, a njena današnja nadmoćnost prirodna je posledica toga.“

Za razliku od Zapada, koji „ne prestaje da se menja“ i koji je razorio sve nasleđene kulturne tradicije, „neprestano tražeći napredak i uređujući svoja društva u skladu sa intelektualnim modama trenutka“, ovde je reč o snažno centralizovanoj državi, duboko posvećenoj sopstvenoj kulturnoj tradiciji; o državi sa istorijom dugom preko 4.000 godina, sa „efikasnom birokratskom (upravljačkom) klasom koja je odana konfučijanskim vrednostima i koja preferira stabilnost i društvenu harmoniju u odnosu na slobodu“.

Da se Rimsko carstvo nije raspalo već doživelo neku vrstu transformacije i prilagođavanja, dodaje Veivei, možda je današnja Evropa mogla postati „civilizacijska država srednje veličine“, ali prilika za ovakav scenario definitivno je propuštena.

Privlačnost civilizacijsko-državnog modela nije ograničena jedino na Kinu. Niz evroazijskih sila danas usvaja model „civilizacijske države“ u pokušaju da se odvoje od „paralizovanog liberalnog poretka, koji posrće iz krize u krizu, pri čemu još nije umro, ali nije ni dobio naslednika sposobnog za život“.

„Pod predsednikom Putinom“, uočava Rusinos, „druga velika evroazijska imperija, Rusija, javno je odustala od evropski fokusiranih liberalizujućih projekata iz devedesetih – perioda dramatičnog ekonomskog i društvenog kolapsa, vođenog odanošću politici zapadnih liberalnih teoretičara – zbog sopstvenog kulturnog puta ili posebnog puta jedinstvene ruske civilizacije usredsređene na svemoćnu državu.“

RUSIJA NIJE EVROPSKA ZEMLjA?

Putin je pri tome prešao dug put: od stava da je „Rusija evropska zemlja“ (što je značilo: deo „Zapada“, deo zapadnog sveta), do stanovišta da je Rusija zasebna civilizacija, a ne jedna od mnogobrojnih evropskih „država-nacija“.

„U obraćanju klubu Valdai 2013. godine, Putin je naglasio da se Rusija `uvek razvijala kao `civilizacija-država`, ojačana ruskim narodom, ruskim jezikom, ruskom kulturom, Ruskom pravoslavnom crkvom i drugim tradicionalnim religijama zemlje. Upravo je državno-civilizacijski model oblikovao našu državnu politiku.“

Ovo stanovište još je jasnije izraženo u govoru ispred ruske Savezne skupštine 2012. godine, kada je predsednik Putin izjavio da „moramo poštovati jedinstveno iskustvo koje su nam preneli naši preci. Vekovima se Rusija (od samog početka) razvijala kao multietnička nacija, kao državno-civilizacijska sjedinjenost ruskog naroda, ruskog jezika i ruske kulture, stvorene za sve nas, ujedinjujući nas i sprečavajući da se rastopimo u ovom raznolikom svetu“.

Rusija je, počev od ranih 2000-ih, izabrala sopstveni put, ili se samo vratila sopstvenom nasleđu i sopstvenom imperijalnom projektu, posle kratkotrajnog i neuspešnog liberalnog eksperimenta, odbijajući da sebe definiše kao Evropu ili Aziju, Istok ili Zapad.

Rečima bivšeg Putinovog savetnika Vladislava Surkova: „Sudbina Rusije je sudbina civilizacijske države, nalik na Vizantiju, civilizaciju koja je apsorbovala Istok i Zapad. U isto vreme evropska i azijska, i iz tog istog razloga ni sasvim azijska, ni sasvim evropska.“ Ali to je stari motiv, koji se ponavlja počev od filozofa istorije Nikolaja Danilevskog i ruskog mislioca i pisca Konstantina Leontjeva, koji je naglašavao rusku „istočnost“, „vizantizam“, „azijstvo“, preko ruskih evroazijaca, mladorusa ili nacional-boljševika, sve do savremenih neoevroazijaca, koji poriču njen (isključivo) evropski karakter.

Sve u svemu: Rusija nije ni uporište „belog (ruskog) nacionalizma“. Ovakvo poimanje, karakteristično pretežno za Amerikance, bilo liberalne analitičare, bilo poklonike „belog suprematizma“, potiče iz rasnih opsesija Sjedinjenih Država, a ne predstavlja stvarnu ideologiju ruske države, koja ostaje višejezična i multirasna imperija, stvarna civilizacijska država, a ne puka nacija, budući da je „samoodređenje ruskog naroda upravo ovakva multietnička civilizacija“.

Rusija je, zapravo, Evroazija: civilizacija sasvim posebnog tipa (a ne mehanički spoj Azije i Evrope), zasebni „kulturno-istorijski tip“ (N. Danilevski), koji ima sopstveni put razvoja, različit ili čak nespojiv sa Evropom ili modernim „Zapadom“.

ERDOGAN PROTIV ATATURKA

Pozicija „između Evrope i Azije“, to je pozicija još jedne snažne evroazijske sile: Turske, „problematičnog deteta NATO-a“. Turska novovekovna istorija se odvijala u znaku stalnog oscilovanja između dva pola: Istoka i Zapada, Evrope i Azije. Posle Ataturkove revolucije, koja je označila konačni pad Osmanskog carstva, Turska nastoji da se približi ili sasvim integriše u zapadne (evropske) strukture.

Ali zapadna orijentacija Turske održavana je silom, neretko ili po pravilu državnim udarima: turska vojska je dugo vremena bila tradicionalni čuvar sekularnog nasleđa Kemala Ataturka i pouzdana brana od islamizma. Pokušaj Turske da se integriše u „Zapad“ imao je samo polovični uspeh: ona postaje veoma važna članica NATO-a, okosnica njegovog „južnog krila“ i odskočna daska američke politike prema Bliskom istoku i Srednjoj Aziji, ali nailazi na čvrsto odbijanje da bude primljena u Evropsku uniju.

Međutim, Turska pod Erdoganom menja zacrtani kurs, i to nije „samovolja novog sultana“ već mnogo i dalekosežniji dublji proces: „Poput Kine, velike predmoderne imperije pomračene usponom Zapada ka globalnoj dominaciji, Turska pod Erdoganom prikriva svoje revanšističke želje pod raskošnim plaštom osmanske prošlosti, omalovažavajući Zapad čak i dok opstanak Erdoganovog režima zavisi od Trampove Amerike i Nemačke Merkelove.“

Događaj od najvećeg simboličnog značaja je pretvaranje Aja Sofije iz muzeja u džamiju. Sekularno nasleđe Ataturka time je i simbolički i stvarno odbačeno. Završilo se doba zalaganja za „pridruživanje Evropi“, kada je Turska bila samo „siromašni podnositelj molbe“: „I baš kao što je Justinijan, ulazeći u svoju veliku novu sabornu crkvu, rekao da je nadmašio Solomona (graditelja hrama), tako je i Erdogan nadmašio Ataturka.“Iran je još jedna evroazijska sila koja se razvija u smeru „države civilizacije“, posebno posle Islamske revolucije, kada je, 1. aprila 1979. godine, imam Homeini proglasio Islamsku Republiku Iran.

Islamskom revolucijom Iran je izašao iz orbite Zapada i okrenuo se preporodu potisnute domicilne kulture, na osoben način spajajući tradiciju i savremenost. Od tada do danas Iran predstavlja kamen o koji se spotiču svi planovi Sjedinjenih Američkim Država za hegemoniju nad Bliskim istokom. Iranski uticaji pružaju se danas širom islamskog sveta, pre svega u okvirima takozvanog šiitskog luka, i imaju naglašeno antizapadni, antiimperijalistički i antikolonijalni karakter.

SMRT „ZAPADA“

Šta se za to vreme dešava s Evropom, rastrzanom između dva isključiva, međusobno nepomirljiva koncepta – Evrope kao „Zapada“, bazirane na liberalnim i prosvetiteljskim vrednostima, savršeno otelotvorenoj u današnjoj Evropskoj uniji kao produžetku Sjedinjenih Država, i one stvarne, istorijske Evrope kao posebne civilizacije, koja sebe nikad (barem ne do XVIII stoleća) nije videla kao „Zapad“ već kao „središte sveta“? (Tipično za modernu Evropu je da, za razliku od stare Grčke ili Rima, samu sebe više ne doživljava kao „centar sveta“, što je nužan preduslov da preraste u nezavisan geopolitički pol, već kao mesto na periferiji, „na zapadu“ i u senci Amerike.)

U govoru koji je prošle godine održao na skupu francuskih ambasadora, predsednik Makron je progovorio o „državama-civilizacijama“, konstatujući da „Kina, Rusija i Indija nisu samo ekonomski rivali, već prave civilizacijske države… koji nisu samo narušile naš međunarodni poredak i preuzele ključnu ulogu u ekonomskom poretku, već su takođe snažno preoblikovale politički poredak i političko mišljenje… sa mnogo više nadahnuća nego mi“.

Makron je upozorio i da „civilizacije nestaju“ i da bi Evropa uskoro mogla nestati ukoliko se budući svet bude formirao oko dva velika pola – Kine i SAD – gde bi Evropi, budući da nije uspela da se obrazuje kao nezavisan geopolitički pol, preostao samo jedan izbor: da se prikloni nekom geopolitičkom polu. Odgovor na to pitanje, prema Makronu, treba tražiti „u afirmaciji evropske civilizacije i njenog suvereniteta“. A to nesumnjivo „znači smrt `Zapada` kao civilizacijskog koncepta koji je ušao u široku upotrebu krajem 80-ih godina, u vreme urušavanja Sovjetskog Saveza, i preispitivanje odnosa sa glavnim evropskim saveznikom, SAD“ (Ana Otašević).

Makron je zapravo pozvao na „evropsku renesansu“ kao projekat evropske civilizacije, u kojoj bi ključnu intelektualnu ulogu igrala Francuska, jer je „misija Francuske, njena istorijska sudbina, da vodi Evropu u civilizacijsku obnovu, stvarajući kolektivne narative i kolektivnu maštu“.

GEOPOLITIČKI NEPRIJATELj EVROPE

O kakvoj evropskoj civilizacije je govorio francuski predsednik? Definisanje suštinske prirode te civilizacije, primećuje Rusinos, mnogo je teže pitanje za savremenu Evropu nego za Kinu ili Rusiju. Dok se države-civilizacije u usponu u Evroaziji određuju „protiv Zapada“ kako bi redefinisale sopstvene civilizacijske projekte, „zapadna“ (evropska) civilizacija se u poslednjih trista godina razvijala u znaku poricanja postojanja (drugih) civilizacija kao jasno ograničenih entiteta.

Drugim rečima, čitav svet trebalo je da postane „Zapad“, a sada se ta „naivna vera“ – da će liberalizam, koji potiče iz političkih i kulturnih tradicija Severne i Zapadne Evrope, osvojiti svet – konačno slomila. „Šta sad treba da uradimo s liberalizmom?“, pita se Rusinos.

„Makron nas poziva da učvrstimo svoje osećanje pripadnosti posebnoj evropskoj civilizaciji iz doba prosvetiteljstva, ali to je veoma daleko od ubedljive perspektive“, budući da su upravo globalne težnje liberalizma zauvek odvojile Evropu od njenih kulturnih korena.

„Do sada kada smo žrtvovali sopstvenu kulturnu tradiciju kako bismo stvorili univerzalni okvir za celokupnu planetu“, dodaje Makais. „Da li sada treba da ostanemo jedini koji ga usvajamo?“ Evropa je danas u padu zahvaljujući upravo „univerzalizujućim mitovima liberalizma“: mitovima „o `svemoćnom Zapadu`, koji arogantno odbacuje `ostatak` sa stanovišta političke superiornosti“.

Evropa bi, u stvari, morala da se konačno odvoji od „Zapada“ i iluzije „zapadne, judeohrišćanske, privilegovane civilizacije“, kao sasvim veštačkog konstrukta koji promovišu SAD kako bi se najzad vratila sebi.

Zadatak je mnogo složeniji i teži nego što izgleda. Amerika ne brani Evropu, niti štiti suverenitet njenih država-nacija; to je zabluda takozvanih evropskih suverenista, koji očekuju da će ih „Amerika osloboditi“, gubeći iz vida geopolitičku logiku „velikih prostora“.

Upravo suprotno: ona ih na taj način potčinjava, razbijajući „evropski veliki prostor“. „Danas, ukoliko bi Evropa, u naletu naglo otkrivenog samopoštovanja“, zaključuje italijanski geopolitičar Danijele Pera, „poželela da povrati svoj suverenitet, prvi i neophodan korak bila bi identifikacija svog egzistencijalnog i geopolitičkog neprijatelja. A taj neprijatelj je (bez ikakve sumnje) Amerika.“

Boris Nad (Pečat)

POVEZANI ČLANCIVIŠE OD AUTORA