Kada su početkom oktobra prošle godine separatističke partije u Kataloniji (finansijski i medijski podržane od strane globalističkih elita ca Zapada) krenule putem jednostranog otcepljenja od Španije skoro svi su pomislili da će to biti početak jedne šire destabilizacije ove države, koja će na ovaj ili onaj način svoj epilog morati da dobije u decentralizaciji i federalizaciji španske države.
Ali danas, nekoliko meseci nakon (samo prividno demokratskog) katalonskog referenduma slučaj „Katalonije“ je od početno zamišljenog „uspešnog primera borbe za sopstvenu državu„, a time i još jednog „presedana“ u pogledu legitimizacije unilateralne secesije postao nešto sasvim suprotno tome – postao je primer uspešne (i opravdane) borbe matične države za odbranu teritorijalnog suvereniteta i efikasnu primenu principa državne celovitosti.
Iako su sponzori kosovske nezavisnosti računali da će im secesija Katalonije poslužiti kao argument da su unilateralni akti o otcepljenju, mimo volje matične države, postali realnost i uobičajena međunarodna praksa, čime bi i njihovi pokušaji za većom međunarodnom afirmacijom „države Kosovo“ dobili vetar u leđa, principijelna politika Madrida po pitanju neprihvatanja bilo kakvog zadiranja u kompaktnost državne teritorije ubrzo je razbila te njihove iluzije.
Demonstrirajući odlučnost u borbi protiv pokušaja izdvajanja Katalonije iz svog ustavno-pravnog poretka Španija je uspela da sačuva svoju teritorijalnu celovitost i da povrati dostojanstvo i ugled ozbiljne i suverene države. Takva Španija sada je još spremnija da se na diplomatskom parketu uhvati u koštac sa suzbijanjem separatističkix tendencija ne samo kod svoje kuće već i šire, na međunarodnom nivou. Prištinski secesionisti su tako, pored brojnih ostalih problema koji nesumnjivo ukazuju na činjenicu da je projekat tzv. Kosova na putu svog sigurnog kraha, sada suočeni sa još jačom Španijom, čiji značaj i moć u svetu nikako nisu zanemarljivi; Španijom koja je spremna da osujeti svaki pokušaj daljeg jačanja „kosovskih atributa državnosti“ i da proces konačnog pada „Republike Kosovo“ učini što bržim i izvesnijim.
Proteklih dana iz Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Španije na adresu Evropske komisije u Brisel stigao je čitav niz pismenih primedbi povodom evropskih integracija tzv. Kosova. Njihova ključna poruka je da Madrid nipošto ne prihvata bilo kakvu formu pominjanja „Kosova“ u evropskim dokumentima koja ukazuje na njegovu (nepostojeću) državnost. Madrid takođe traži revitalizaciju Rezolucije 1244 i protivi se bilo kom samostalnom putu uključivanja južne srpske pokrajine u EU.
„Kosovo može u EU samo kao region Srbije!“, odjeknula je nova poruka iz Španije.
Potez Španije je njena reakcija na novi nacrt Strategije proširenja EU za zemlje tzv. Zapadnog Balkana koja bi trebalo sledeće nedelje da se nađe pred poslanicima Evropskog parlamenta. Nacrt pomenute strategije između ostalog kao godinu ulaska Srbije u EU navodi 2025. godinu, a kako bi, navodno, taj cilj zaista i dostigla pred našu državu se ispostavljaju dva jasna (i po njene državne i nacionalne interese pogubna) uslova:
1.) Do kraja 2019. godine potpisati pravno obavezujući sporazum sa tzv. Kosovom (čitaj: formalno priznati separatističku tvorevinu kao suverenu državu);
2.) Do zvaničnog stupanja u Uniju(koji je, navodno, predviđen za 2025. godinu) Beograd je u obavezi da reši sva otvorena granična pitanja sa susednim zemljama (čitaj: da Hrvatskoj, BiH i Bugarskoj ustupi još koje parče svoje državne teritorije).
U ovoj strategiji Brisel mimo Rezolucije 1244 južnu srpsku pokrajinu tretira kao potpuno nezavisnu državu, čak ni ne navodeći više onu famoznu fusnotu uz njeno ime, šaljući time jasnu poruku da je konačni cilj evropskog puta Srbije zapravo njeno potpuno odricanje od Kosova i Metohije. Ova strategija je zapravo samo kontinuitet antisrpske politike koju Brisel već godinama sprovodi u odnosu prema Srbiji – da ne nabrajamo sve poteze EU usmerene u smišljeno potkopavanje srpskog teritorijalnog integriteta setimo se samo Poglavlja 35 i odluke da se mimo uobičajene procedure i bez izjašnjavanja svih država članica (naročito onih koje nisu priznale secesiju KiM) sa tzv. Kosovom potpiše odvojeni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju u kojem Brisel južnu srpsku pokrajinu faktički tretira kao nezavisnu državu.
Namera EU bila je da ovaj plan 8. februara bude i zvanično usvojen u Evropskom parlamentu nakon čega bi usledila njegova implementacija kroz dalji proces „pristupnih pregovora“(čitaj: jednostranih nametanja rešenja) sa našom državom.
Međutim, kao grom iz vedra neba briselsku birokratiju zatresla je vest da je zvanični Madrid odlučio da se snažno suprotstavi usvajanju pomenute Strategije. Drugim rečima, da se usprotivi uključivanju Prištine u bilo koji evropski proces koji ostavlja utisak da se tzv. Kosovo tretira kao samostalna država. Madrid se oštro protivi bilo kakvom spominjanju južne srpske pokrajine u kontekstu evropskih integracija i njenom izjednačavanju sa preostalih pet država „Zapadnog Balkana„.
Španija neće da bude uvučena u tabor koji ćutke prihvata nezavisnost Kosova. Ona ni u kom obliku ne želi da bude saučesnik Brisela u otimanju teritorije međunarodno priznate države, članice UN, jer bi time obezvredila argumente na kojima zasniva odbranu sopstvene teritorijalne celovitosti što bi značilo da zapravo seče granu na kojoj i sama sedi.
Potezi Španije su takođe i njena jasna reakcija i odlučan protest protiv zvaničnog stava EU da su slučajevi KiM i Katalonije neuporedivi jer je pitanje južne srpske pokrajine zapravo pitanje „sui generis« (jedinstven slučaj). Madrid svojim protivljenjem da tzv. Kosovo bude deo pristupnih pregovora kao i država-članica evropskih institucija ne brani samo svoj i srpski (zajednički) državni i nacionalni interes na polju očuvanja jedinstvenog teritorijalnog poretka; on brani i principe nepromenjivosti državnih granica i neintervencije u unutrašnja pitanja suverenih zemalja, zaštićene najvišim aktima pozitivnog međunarodnog prava.
Svestan da bi bilo kakav dalji potez usmeren ka dodatnom učvršćivanju kosovske „državnosti“ putem njegovog puzećeg uvlačenja u integracione procese Unije mogao da ima opasne implikacije na pitanje (budućeg) statusa ne samo Katalonije već i ostalih španskih autonomnih jedinica Madrid je sada čak odlučniji nego pre da istraje u svom stavu o nepriznavanju kosovske „nezavisnosti„.
Ovakav (neočekivani) obrt jasno potvrđuje da je Španija prepoznala istorijski trenutak i uvidela presudan značaj koji odbrana teritorijalne celovitosti ima za stabilnost međunarodnog poretka. Ona je izvukla suštinske pouke iz katalonske krize koja je trajno učvrstila odnos Španije ne samo prema pitanju katalonske nezavisnosti već i generalno prema pitanju separatizma i jednostranih otcepljenja u međunarodnoj zajednici u celini. Ova evropska država jasno je poručila Briselu da je očuvanje državnog integriteta njen primarni i najvažniji interes, interes koji je iznad svih „evropskih interesa i evropskih standarda„.
Sada je na Srbiji red da i sama izvuče pouke iz slučaja Katalonije; da kao svoju prednost iskoristi nove vetrove u međunarodnoj politici do kojih je doveo katalonski slučaj, a koji su se odrazili u tome da je sve veći broj zemalja sada uzdržan do pitanja priznavanja jednostranih otcepljenja i spreman na redefiniciju svoje dosadašnje politike na tom polju. Na našoj državi je sada inicijativa da intenzivira saradnju sa svim tim državama kako bi one na određeni način postale „zastupnici“ srpskih interesa po pitanju KiM na svim važnim svetskim mestima, u okviru međunarodnih tela i foruma.
Srbija mora sada da angažuje sve raspoložive unutrašnje i spoljašnje bezbednosne i diplomatske resurse i da koherentnom i promišljenom ofanzivom krene u borbu za međunarodnu delegitimizaciju jednostrane šiptarske secesije. U tome će joj od neprocenjivog značaja biti podrška zemalja koje odbijaju da priznaju tzv. Kosovo poput Rusije, Kine, Indije, Brazila, Argentine, Venecuele, Kube, Španije i mnogih drugih jer će upravo kroz sinhronizovano i koordinisano delovanje sa njima Beograd postići „domino efekat“ – postići da se njegova borba za KiM odrazi u porastu broja zemalja koje su povukle svoju odluku o priznanju Prištine.
Srbija mora da shvati da svet polako ulazi u eru multipolarnog međunarodnog poretka i da novi odnosi između globalnih sila, koji su u nastajanju, donose mnogo veći manevarski prostor da i ona sama zaštiti svoje interese. Upravo su te tektonske promene u međunarodnoj politici do kojih dolazi svetlosnom brzinom doprinele tome da priča o „nezavisnoj Kataloniji“ polako odlazi u zaborav. Ona će na kraju završiti u udžbenicima istorije kao simbol velikog poraz separatizma i pobede koncepta „suverene nacionalne države„.
Nesuđeni „predsednik nezavisne Katalonije„, Karlos Pudždemon, obraćajući se svom kolegi, nekadašnjem katalonskom ministru zdravlja, priznao je da je Madrid ipak pobedio. Na kraju, suočen sa nepokolebljivom državotvornom politikom Španije separatista je morao da prihvati istinu.
Cilj Beograda mora da bude isti – dosledna odbrana KiM. Mi moramo da stremimo ka tome da jednoga dana i Tači i Haradinaj, razgovarajući iza rešetaka srpskog zatvora, jedan drugome priznaju: „Kraj je sa nezavisnošću Kosova. Beograd je pobedio.“
Jedan od najomiljenijih slogana katalonskih secesionista tokom poslednjih godina bio je „danas Kosovo, sutra Katalonija„, aludirajući na to da će Katalonija isto kao i tzv. Kosovo ostvariti svoj „san o samostalnosti„. Sada kada su ti snovi propali i kada su antidržavne strukture u Španiji poražena strana aktuelan treba da postane slogan „danas Katalonija, sutra Kosovo„, a njegovo značenje: „Propala je nezavisna Katalonija, propašće i nezavisno Kosovo!„.
Mr Danijel Igrec (Vidovdan)[adsenseyu5][adsenseyu5]
