Jezivo novo israživanje kaže da vaš mozak zna da ste mrtvi.
Bilo je vremena kada čitajući studiju Univerziteta Zapadnog Ontarija, koja je objavljena u kanadskom časopisu Journal of Neurological Sciences, nisam mogao da kažem da li je sve to veliki jezivi pokušaj da nas zastraše ili je to ozbiljna, naučna i intelektualna istraga o tome šta se događa sa našim sećanjem kada umremo. Nalazi koji kažu da naš mozak radi čak još 10 minuta nakon što umremo su dovoljno zapanjujući da možemo tvrditi da je i jedno i drugo.
[adsenseyu1]
Kao što znate, tema o tome šta se dešava na kraju je pridobila veliku pažnju tokom poslednjih godina. Autori su pisali knjige o tome. Holivud je pravio filmove. Film “Heaven Is For Real“ iz 2014. godine, o 4-godišnjem dečaku koji je svojim roditeljima rekao da je posetio raj dok je bio na operaciji, ostvario je veliki uspeh u blagajnama.
Ali i pre toga, svi smo čuli priče o tome kako su ljudi koji su umrli i vratili se u život rekli da su videli svetlost na kraju tunela. Ili da su lebdeli iznad svojih tela, gledajući doktore kako očajnički rade na tome da ih vrate u život. Poznajem jednu takvu osobu.
Kada sam bio u mojim kasnim dvadesetim godinama, jedan od mojih kolega, nakon što je nekoliko godina ranije doživeo saobraćajnu nesreću, rekao je daje lebdeo blizu plafona operacione sale. Ispod su doktori radili na njegovom telu. Nije znao da je udario u crni led, ili da je njegov auto izmakao kontroli i da je udario u banderu.
Sve što je znao bilo je da su ljudi koji nose hirurške maske stavljali električne pločice na njegove grudi, i da je taj glas dozivao njegovo ime. On je rekao da je glas zvučao slabo, kao da je dolazio sa ogromne udaljenosti. Poznavao je taj glas, koliko se sećam, a ipak ga nije prepoznao. Zatim su mu lekari zadali šok, i on se magično ponovo vratio u svoje telo. Probudio se i našao se u bolničkom krevetu.
Kada sam prvi put čuo ovu priču, jedva sam obratio ikakvu pažnju. Iako sam se pretvarao da me interesuje, reči mog kolege su mi izgledale kao da ih je govorio neko ko je bio, da tako kažem, pomalo čudan, tako da sam ih ignorisao. Nikada nisam verovao u stvar o tunelu i svetlosti, a moj kolega je rekao da nisam bio dovoljno blizu da se udubim u njegova verovanja.
Ali, ja se jasno sećam da sam čuo kako kaže: “Znao sam da sam mrtav,“ što je za mene bila neverovatno apsurdna izjava od bilo koga ko ima inteligencije. Ideja da neko može znati da je mrtav nakon što srce prestane da mu kuca je bila smešna,presmešna, čak. Za mene, misao da znam da sam mrtav je jednako zastrašujuća koliko i misao da budem živ sahranjen. Ima taj osećaj “O moj Bože, ja sam dva metra pod zemljom.“
Međutim, koliko god to čudno zvučalo, nedavni naučni dokazi su nas naveli da se zapitamo kada se smrt desi, da li mozak nastavlja da radi i nakon što prestane da kuca.
U navedenoj studiji, kanadski lekari na Univerzitetu Zapadnog Ontarija, koji su pratili četiri pacijenta koji umiru na intenzivnoj nezi, otkrili su da se aktivnost mozga može nastaviti dugo nakon isključenja sistema za održavanje života, uz smrt potvrđenu, sa zenicama koje ne reaguju i odsustvo otkucaja srca, između ostalog.
Tim je otkrio da, iz razloga koji nisu u potpunosti svhatili, nakon što su ova četiri pacijenta umrla, mozak je nastavio da radi kod jednog pacijenta. Zapravo, 10 minuta i 38 sekundi je mozak ove preminule osobe pokazivao iste talase – poznate kao delta talasi – koje živi ljudi doživljavaju kada sanjaju i tokom dubokog sna.
Sećam se iz filma “Flatliners“ iz 1990. godine (postoji i nastavak iz 2017. godine) da iskustvo smrti može biti veoma različito. Bez sumnje, ovo nije bio ozbiljan film, ali je njegov materijal shvaćen ozbiljno, i baš kao što je to bilo sa Kiferom Satrlendom i Džulijom Roberts, tim Zapadnog Ontarija je otkrio da je smrt jedinstveno iskustvo.
Život u stvarnom svetu nije film, tim je otkrio da je kod ovih četvoro pacijenata, električna aktivnost u njihovim mozgovima, merena elektroencefalogramom (EEG), pokazivala malo sličnosti i pre i nakon što su proglašeni klinički mrtvim.
“Postojala je značajna razlika u EEG amplitudi kod ove grupe u periodu od 30 minuta pre i periodu od 5 minuta nakon ABP prestanka,“ rekao je tim. (Ako se pitate, “ABP“ je arterijski krvni pritisak).
To znači da nije sasvim jasno u kojim momentima određeni delovi tela odumiru. Ono što se dešava nakon smrti ostaje misteriozno za nauku.
Ali, u nadi da će donekle razjasniti to pitanje, drugi istraživači, pored onih u Zapadnom Ontariju, razmatraju šta se dešava kada umremo.
Studija iz 2011. godine, od strane neurologa na Univerzitetu Tvente u Holandiji, na primer, otkrila je nalet moždane aktivnosti kod pacova otrpilike jedan minut nakon što su obezglavljeni. Izgleda da to potvrđuje da mozak i srce imaju različite trenutke smrti, i možda je to razlog što je revolucionar podigao glavu Marije Antonaete i mahnuo njome publici, verujući da je ona i dalje bila svesna, makar i samo na minut, nakon što je obezglavljena.
Novija studija, objavljena ove godine u časopisu Royal Society Open Biology, takođe je otkrila da neke ćelije nastavljaju da funkconišu u danima nakon što umremo. Ali pazite ovo: matične ćelije, ispostavlja se, čak i pokušavaju da se poprave, kaže međunarodni tim istraživača.
Mislim da je važno naglasiti da su naučnici koji sprovode ove studije veoma oprezni zbog implikacija njihovog istraživanja. Na primer, veličina uzorka Zapadnog Ontarija je bila mala, sa samo jednim pacijentom koji je imao moždanu aktivnost nakon smrti i tri pacijenta bez. Uzimajući u obzir veličinu uzorka od jedne osobe, nalazi studije mogu biti rezultat neke vrste greške u vreme snimanja EEG-a, objavili su autori.
I iako je tim koji je odgovoran za studiju objavljenu u Open Biology zaključio da biti klinički mrtav (bez pulsa ili otkucaja srca) ne znači da su sve ćelije u vašem telu – uključujući i vaš mozak – mrtve, oni su takođe zaključili da su nephodne dodatne studije, kao što je to obično slučaj sa naučnim istraživanjem.
Time, koliko god to bilo neusklađeno, ova vrsta istraživanja je oblast nauke koja menja tok igre. Kako ja vidim, jasno je da se veoma čudne stvari mogu dogoditi u trenutku smrti – i nakon toga. Sa ćelijama koje još funkcionišu, jedna stvar koju nauka zasigurno zna jeste da je smrt proces. To znači da određivanje tačnog trenutka smrti može biti teško.
[adsenseyu1]
Samo razmislite o tome – ne znati tačan momenat kada umremo ima ogromne moralne implikacije, posebno za stvari kao što je doniranje organa. Da li biste želeli da donirate svoje vitalne organe ako znate da vaš mozak još uvek radi?
Priznajem, meni bi bilo vrlo neugodno sa tim. I skoro svi sa kojima sam razgovarao imaju istu reakciju.
Na kraju dana, većina ljudi misli da je smrt konačan događaj. Tako da je teško shvatiti mogućnost životnih aktivnosti koje se javljaju u telima ljudi koji su umrli. To nas ostavlja jezivu mogućnost da u nekoliko minuta nakon smrti, čak 10 minuta ili više, naš mozak zna šta se dešava. Čitanje o tome u naučnom članku me nije samo edukovalo – zapanjilo me je.
Ali pre nego što što otrčite da otkažete svoju registraciju o doniranju organa, imajte na umu da, iako nauka danas zna više o onome što se dešava kada umremo nego što je znala ranije, ovo novostečeno znanje nije čak ni zagrebalo površinu.
Studija Zapadnog Ontarija izgleda da ukazuje na mogućnost da vaš mozak zna da ste mrtvi, bar u nekim slučajevima. Koliko god to zastrašujuće zvučalo, ko zna šta nam sutra može doneti. Prema studiji iz 2005. godine objavljenoj u PLOS-u, skoro dve trećine svih objavljenih istraživanja ne može biti potvrđeno naknadnim studijama. Hoće li vam to pomoći da spavate noću?
Webtribune.rs
