Turski predsednik Režep Tajip Erdogan je jedinstven primer vođe velike zemlje koji će u proteklih deset godina biti upamćen po agresiji na Siriji, podršci svim vrstama terorista, uključujući ISIS, izgradnji bliskih odnosa sa Izraelom, koji su naprasno prekinuti nakon napada izraelskih komandosa na turski humanitarni brod Mavi Marmara.
Ostaće upamćen i po kampanji protiv lokalnih i sirijskih Kurda, koja nikada nije ni obustavljena, a na jugoistoku Turske je 2015. eskalirala u građanski rat sa stotine i stotine mrtvih, skoro 200.000 izbeglica i razrušenim gradovima. Tu je i odnos sa EU, Sjedinjenim Državama i Rusijom.
[adsenseyu1]
Dok su Brisel i Vašington bili saveznici Ankare, Rusiju je obaranjem ruskog aviona Su-24 napravio neprijateljem, da bi se nakon neuspelog vojnog udara izvinio Moskvi i priznao krivicu, a rešenje sirijske krize je odlučio da traži u trilateralnom formatu sa Iranom i Rusijom.
Tu je i kupovina ruskih sistema S-400 i najava nabavke novog, zbog čega je, uz napad na sirijske Kurde, Turska sankcionisana od strane Vašingtona i trpi stalne prigovore evropskih vlada.
Lista nedosledne politike bi se mogla produžiti još, ali ovo su neki od ključnih detalja nepredvidivog spoljnopolitičkog kursa Ankare.
Nakon svega, Erdogan je odlučio da se istovremeno poigrava i sa Moskvom i sa Vašingtonom.
Ankara je odjednom počela da preispituje odluku kupovine druge serije sistema protivvazdušne odbrane S-400 i da nagovara Sjedinjene Države da ipak razgovaraju o prodaji aviona F-35 Turskoj.
Prema rečima glavnog sekretara turske odbrambene industrije Ismail Demira, druga faza isporuke S-400 mogla bi da se realizuje do kraja 2020. godine. Razlog odlaganja je, kako je pomenuo, mogućnost zajedničke proizvodnje i prenos tehnologije.
[adsenseyu4]
Isti zvaničnik je nedavno objavio želju Turske da nastavi pregovore s Vašingtonom o nabavci američkih aviona F-35. Dodao je „kako se Ankara nije složila sa izjavama da F-35 i S-400 ne mogu da budu u istoj državi”.
Podsetimo, zbog kupovine ruskih sistema S-400 od strane Turske u julu su Sjedinjene Države objavile prestanak daljeg učestvovanja Ankare u programu F-35. Osim toga, Zastupnički dom američkog Kongresa je podržao predlog zakona o sankcijama protiv Turske.
Odnosi između Ankare i Vašingtona su se dodatno pogoršali nakon što je Turska pokrenula vojnu operaciju “Izvor mira” na severu Sirije, da bi dan posle sklopila takozvane Sporazume iz Sočija s Moskvom, koji su značajno omogućili rešavanje situacije u ovoj regiji.
Prema Andreju Kortunovu, generalnom direktoru Ruskog saveta za spoljne poslove, novonastala situacija, bez obzira na oštru retoriku Ankare, prisiljava tursku vladu i predsednika Erdogana da lično počnu da traže kompromise s Vašingtonom.
[adsenseyu1]
Prema rečima stručnjaka, turski vođa će manevrisati između interesa Moskve, Vašingtona i NATO zemalja barem do predsedničkih izbora u Sjedinjenim Državama u novembru 2020. godine.
Nema sumnje da Erdogan razmatra strategiju sedenja na dve stolice i igra na protivrečja između Sjedinjenih Država i Rusije.
Ko ima jače adute, ali pre svega sposobnosti da unapred predvidi nekoliko poteza druge dve strane, saznaćemo ubrzo. Erdogan je dokazao da je lukav i surov vođa, ali je ipak popuštao pred pritiscima i Rusije i Vašingtona.
Pitanje koje se logično nameće je, ako naravno izjava Ismaila Demira nije bila „probni balon“, nije li Erdogan sebe ipak „malo“ precenio, misleći da će ovako dobiti koncesije i Vašingtona i Moskve?
(logicno.com)
[adsenseyu4]
