Ceo Zapad ne samo što izaziva nestabilnost svuda u svetu nego je i svako od tih zapadnih društava pojedinačno veoma nestabilno. A ključna stabilizujuća osovina sveta danas su Rusija i Kina
Kao što znamo, u životu ništa nije crno-belo i već zbog toga bi čitalac mogao da odustane od daljeg čitanja. Ali kada svetlosivo stavimo neposredno pored tamnosivog – veoma tamnosivog – onda u trenutku postanemo svesni jačine kontrasta i razloga zbog kojih on postoji. Osvetljavanje tog kontrasta na globalnoj sceni je ambicija ovog teksta.
ZAOŠTRAVANJE
Dok još uvek traje utvrđivanje ko je predsednik SAD, nakon izbora koji su održani pre mesec dana, pouzdano možemo sagledati postupanje Amerike u predstojećem periodu, nezavisno od toga da li će predsednik postati DŽozef Bajden, ili će Donald Tramp dobiti drugi mandat. Istovremeno možemo predvideti i razlike u tim potezima, zavisno od toga ko će biti predsednik.
Dalje zaoštravanje prema Kini izvesno je, ko god da pobedi. Ukupna zapadna politička elita, a u SAD i privredna elita (čitaj: finansijski vladari, IT korporacije i vojnoindustrijski kompleks), ne vidi nikakvu mogućnost da u fer takmičenju povrati svoju dominaciju u svetu.
Potpuno im je jasno da u bilo kakvim uslovima u kojima bi se poštovala postojeća pravila UN i Svetske trgovinske organizacije (STO) oni nužno gube mogućnost bogaćenja na tuđ račun, a kako je to smisao njihovog postojanja, odlučili su da idu u eskalaciju sukoba.
Ta odluka, opet, nužno zahteva eskalaciju sukoba i s Rusijom. S tom razlikom što će, u slučaju da politiku vodi Bajdenov tim (pošto je svima jasno da Bajden ne može da vodi bilo šta a kamoli državu poput SAD), to zaoštravanje prema Rusiji biti značajno veće nego ako Tramp ostane predsednik.
Ali normalizacija odnosa s Rusijom svejedno nije moguća kada se istovremeno zaoštrava s Kinom, pa tako to ne bi mogao da bitno promeni ni Tramp. Kao što je Kina 2014. godine odbila da se svrsta uz SAD protiv Rusije, tako ni Rusija neće biti naivna da prihvati „normalizaciju“ odnosa koja mora da znači urušavanje odnosa s Kinom.
Mala digresija: spomenuti Bajdenov tim je konceptualno isto što je i Hilari Klinton, samo još opasnije. Zato što Hilari ne mora „da se dokazuje“. Za nju se zna da radi samo i isključivo u korist najmoćnijih, koliko god dece treba pobiti.
Dok su članovi budućeg Bajdenovog tima i ranije bili na visokim pozicijama, ali sami nisu donosili odluke. I sad moraju da dokažu svoju „pravovernost“ sopstvenim najmonstruoznijim savetima koje su ranije davali drugima.
ULTIMATUM EVROPSKOJ UNIJI
Iz te odluke SAD (naravno da se misli na onih 0,001 odsto najmoćnijih) nužno sledi ultimatum Evropskoj uniji, pre svega Nemačkoj i Francuskoj, da se u potpunosti svrstaju na stranu SAD u sukobu s Kinom i Rusijom. Problem je u tome što, kada bilo ko odluči da prati američke interese, onda to uvek znači da će od svojih para plaćati i svoje, i deo američkih troškova koji iz takve politike neminovno slede. Zato je ta odluka za Nemačku i Francusku teška. Sve i ako pravda ili nepravda tu za njih ne igraju nikakvu ulogu.
Iz poslednje izjave nemačke kancelarke Angele Merkel vidimo da je ona prelomila, i da je spremna da se Nemačka podredi Americi. To je, međutim, suprotno stavu nemačke privredne elite, koja značajno povećava investiranje u Kinu; ovo iz prostog razloga što izvozno orijentisana privreda, kakva je nemačka, uopšte neće moći da se razvija u godinama koje slede ako ne bude koristila rast tržišta Kine.
A nesporno je da će kinesko tržište biti glavni motor razvoja, ne samo Kine nego i celog sveta, u deceniji pred nama. To je suprotno i stavu dela političke elite u Nemačkoj, ali kad saberemo one koji podržavaju politiku Merkelove (bez obzira na to što njoj ističe rok bavljenja politikom već naredne godine) – a to su socijaldemokrate i zeleni kojima, tradicionalno, bombardovanja i sankcija nikad dosta – onda je to još uvek većina. Tanka, ali većina.
Ta većina će se, naravno, topiti kada građani Nemačke u punoj meri na svojoj koži osete pad standarda i povećanje nezaposlenosti kao posledicu svrstavanja uz američku politiku potpunog zaoštravanja s Kinom i Rusijom, ali će izbori krajem 2021. godine već biti završeni.
U Francuskoj je mogućnost bezuslovnog svrstavanja uz SAD politički neizvodljiva. Osim s nekom vrstom represije i „kreativnog“ brojanja glasova, slične onoj koju vidimo da se danas primenjuje protiv Trampa u SAD.
Ukratko, sasvim sigurno i Nemačkoj i Francuskoj predstoje teški politički lomovi već u 2021. godini, a naročito od 2022. pa nadalje. I sve to u vremenu recesije i korone.
A kada u postojeću strukturu EU, koja već danas nije u stanju da donese budžet, ali je i te kako u stanju da o tome ne priča osim na nivou „poplave izazvane otapanjem snega u Andima“, unesemo razlomljenu i rastrzanu Nemačku i iščašenu Francusku, koja i bez toga pati od silnih ekonomskih problema, verskih sukoba, ideoloških razlika i kad je stanje „normalno“, onda dobijamo neodrživu konstrukciju. Osim u slučaju da se strah, koji je i danas glavno vezivno tkivo EU, značajno uveća, sila znatno više primeni, a jednoumlje nametne kao obaveza građana.
Kao što svi ti eksperimenti uživo ne prolaze i neće prolaziti bez otpora u SAD, tek će otpora biti u državama EU. Ceo Zapad ne samo što izaziva nestabilnost svuda u svetu nego je i svako od tih zapadnih društava pojedinačno veoma nestabilno. U tu sliku sada na kraju samo da dodamo i Veliku Britaniju, koja se i bez dodatnih objašnjenja uklapa kao poslednji kamen u mozaiku.
STABILIZUJUĆA OSOVINA SVETA
Ključna stabilizujuća osovina sveta danas su Rusija i Kina. Odlučujuće povećanje saradnje, do nivoa da opravdano možemo da ih posmatramo kao „dvojac“ u međunarodnim odnosima, nastupilo je posle zapadnog razbijanja Ukrajine.
Ukupni potencijali dve države su impresivni. Rusija je značajno pomogla Kini u modernizaciji vojske, i sada su zajedno jači od Zapada. Kina je pomogla Rusiji da se ne slomi pod sankcijama Zapada, i sada su u međunarodnim odnosima uticajniji od Zapada.
Osim u Evropi, naravno.
Danas je najvažnija potpuna svest lidera i Rusije i Kine da udar od strane SAD tek predstoji. Nema više zabluda i očekivanja od Zapada. Naravno, uvek se drže tona „partnerske saradnje“, ali suštinski su svi spremni za dolazak crnih (iliti tamnosivih) oblaka.
U poslednjih dvadesetak godina, baš zbog pretnji koje dolaze sa Zapada, u politikama Kine i Rusije prisutno je opredeljenje da se institucionalizuju oblici saradnje na principima na kojima su osnovane Ujedinjene nacije (nemalu ulogu tu igra bombardovanje naše zemlje 1999). I sada to opredeljenje daje opipljive rezultate.
NAJVEĆI TRGOVINSKI SPORAZUM NA SVETU
Kina je, naime, postigla izuzetan uspeh u grupaciji ASEAN, potpisivanjem sporazuma koji predstavlja osnov za trgovinsku uniju tog dela sveta. Kada se zna da su posmatrači i Japan, Australija, Novi Zeland i Južna Koreja, onda se vidi da je to tržište od preko 2,5 milijardi ljudi, nominalnog BDP-a duplo većeg od EU (realno je to još veća razlika).
U svom završnom obraćanju prilikom potpisivanja sporazuma o Regionalnom sveobuhvatnom ekonomskom partnerstvu (RCEP), premijer Kine Li Kećijang je jasno istakao dve stvari: Južno kinesko more, i razvoj na bazi oslanjanja na kinesko tržište. Što se mora tiče, slikovito i skraćeno predstavljeno, to je ponuda „Balkan balkanskim narodima“.
Drugim rečima, da hitno sednemo za sto, pre svega s Vijetnamom i Filipinima, i da rešimo sva otvorena pitanja na priznatim principima međunarodnog prava.
Nije tako rečeno, ali je jasno iz konteksta, da svako ko se opredeli za politiku SAD neće moći da se osloni na kinesko tržište (uprkos sporazumu), bez čega ni za jednu ekonomiju ASEAN-a nema održivog razvoja.
Uz to, Kina je ove godine povećala svoje investicije u zemlje ASEAN-a za čak 70 odsto u odnosu na prošlu godinu, a ASEAN je postao najveći trgovinski partner Kine (veći i od SAD i od EU). Kina u tom delu sveta stabilizaciju postiže pre svega ekonomskim merama.
TRBUH, POJAS I PUT
Kroz Šangajsku organizaciju za saradnju, koja obuhvata pored Kine i Rusiju i Indiju, ostvaruje se sveobuhvatna saradnja s onim što se tradicionalno zove „meki trbuh Rusije“ – tu su i Pakistan, Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan i Tadžekistan. Reč je o ogromnim saobraćajnim i energetskim projektima uklopljenim u inicijativu „Pojas i put“, ali i o veoma razvijenoj vojnoj saradnji u čemu prednjači Rusija.
Naravno da ta saradnja nailazi i na prepreke i teškoće, ali činjenica da se ona odvija u sve većem i važnijem obimu, a da je reč o veoma različitim religijama, kulturama, sa istorijom međusobnih sukoba…, već je sama po sebi ogroman uspeh.
To su praksom potvrđeni dokazi da ekonomski globalizam daje poželjne rezultate tek u sklopu multilateralizma zasnovanog na poštovanju suvereniteta i ravnopravnosti svake države. I da u njemu nema ničeg porobljivačkog, kako se on ostvaruje kada je u sklopu neoliberalnog političkog globalizma.
A da sigurno tu nema pretenzija bilo koga na bilo šta tuđe, potvrđuje i modernizacija svih vojski koju predvodi ruski vojnoindustrijski kompleks.
A kada se zna da su u ŠOS-u posmatrači i Mongolija i Belorusija, onda govorimo o grupaciji koja čini više od polovine svega na svetu.
ZAJEDNIČKI RAZVOJ I SARADNJA
Kroz BRIKS se pak razvijaju institucije koje suštinski, po nadležnostima, prate koncept UN. Kako je reč o državama sa četiri velika kontinenta, ova saradnja pokazuje da su principi UN vitalni samo kada nema opstrukcije Zapada. Poslednji zapisnik sa sastanka BRIKS-a (predsedavala je Rusija) ima preko 100 tačaka (prethodni iz Brazila malo manje od 80). Ta grupacija na različitim nivoima ostvaruje saradnju češće nego jednom nedeljno!
Istok danas nudi svetu zajednički razvoj, saradnju, sigurnost i međusobno uvažavanje. A to pre svega znači nemešanje u unutrašnje stvari bilo koje države.
Naravno, i Rusija i Kina će, kada usledi predvidljivi napad SAD, tražiti svrstavanje od svih drugih. Ali ne uz sebe nego uz izvorne principe UN.
Nema sumnje da ćemo, kada se taj pojačani sukob pokrene, čuti kako su „odluke veoma teške“ i „pritisci ogromni“. Ali postoji samo jedno kontrapitanje – šta u ovom kontrastu između Zapada i Istoka nije jasno?
Branko Pavlović (pecat.co.rs)
