Dobili smo konačno novu Vladu. I šta je u njoj najzanimljivije? Da li personalna rešenja? Da li broj ministarki? Da li ulazak Gordane Čomić ili izlazak Rasima Ljajića?
Ne, najzanimljivije je ono što na prvi pogled nećete primetiti: Ova Vlada je, naime, klinički očišćena od ruskog uticaja.
Prvi potez je bilo izbacivanje SPS-a iz kabineta u Nemanjinoj. Dačić je prekomandovan na kvazi-značajnu funkciju predsednika Narodne skupštine, a sa njim su otklonjeni i svi njegovi ministri (SPS je zadržao jedno ministarsko mesto da bi i dalje bio „koalicioni partner“, ali to mesto, ministra prosvete, još nije popunjeno, očito usled nedostatka saglasnosti oko njegovog imena. Biće zanimljivo videti ko će to biti).
Zatim je, sasvim tiho, u novoj Vladi izostalo i ime Nenada Popovića, biznismena sa izuzetno snažnim poslovnim vezama u Rusiji*.
Onda se krenulo sa prekrajanjem Vlade tako da u resorima najznačajnijim za Rusiju, a ujedno i najznačajnijim za Ameriku budu pouzdano „neruski“ kadrovi.
Prvi takav resor oko koga se na svetskoj pozornici vodi rat između dve supersile je energija – konkretno gas, pa je tako Aleksandar Antić, dosadašnji ministar energetike iz redova SPS zamenjen Zoranom Mihajlović, koja važi za američkog čoveka u Vladi Srbije.
SRPSKA LEGENDA: “Naravno da nam vakcina neće pomoći, kako mislite da vakcinišemo sedam milijardi ljudi”?https://t.co/o1hGE6tMzk
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) October 28, 2020
I dok na prvu loptu deluje da je Mihajlovićevoj građevina uzeta zbog prevelike eksponiranosti, sasvim je moguće da je zapravo prekomandovana u energetiku kao Vučićev signal Trampu da će biti dosledan svojim obavezama iz Vašingtonskog sporazuma u kom je „diversifikacija energetskih izvora“ (čitaj otklon od ruskog gasa i potencijalno priklanjanje američkom tečnom naftnom gasu) vrlo eksplicitno navedena.
Zatim se i drugi veliki front geopolitičke borbe Moskve i Vašingtona, vojna sila, prelomio na sastavu kabineta Ane Brnabić. Čovek u kostimu uniforme Aleksandar Vulin, pseudo levičar, pseudo socijalista i verovatno pseudo putinovac, morao je da izleti.
Na njegovo mesto došao je lojalni Nebojša Stefanović, dok je pseudo vučićevcu Vulinu pripao spoljnopolitički gledano nevažni resor policije u kom će moći da nastavi da nosi svoje omiljene kostime.
Predsednik Vučić ostaje dosledan svojoj kosovskoj agendi.
Marko Đurić je prethodno poslat na imobilišuću funkciju ambasadora u Vašingtonu, a za ministra spoljnih poslova, umesto odstranjenog Ivice Dačića, postavljen je Nikola Selaković.
Reklo bi se kontradiktorno, ali zapravo, besprekorno izabrano.
Selaković, dosadašnji generalni sekretar Predsedništva Srbije, lojalan i bezbedan izbor, bez sopstvenog političkog potencijala, dakle pod punom kontrolom, a sa dovoljno „patriotskog bekgraunda“ da služi kao smokvin list, novi ministar spoljnih poslova će odlično poslužiti u ovom prelaznom periodu.
Ako se sastav nove vlade gleda kroz ovakvu prizmu, svi nelogični izbori postaju razumni. Mnogi će se, međutim, radije baviti predsednikovim medijskim mamcima, poput imenovanja Darije Kisić Tepavčević, uklanjanja Rasima LJajića i postavljanja Gordane Čomić.
Vučić ipak ništa ne radi tek tako. Iza svakog njegovog besmisla, stoji razlog.
(Danas.rs)
