Od više od 7 milijardi ljudi na ovom svetu, koliko se procenjuje da nas ima, Sjedinjene Američke Države prate i strahuju od samo jednog čoveka, Vladimira Putina, budući da je na svim bojištima novog Hladnog rata ruski predsednik izvojevao pobede nad kolektivnim izazovom Zapada.
Strah može učiniti čudne stvari. Časopis Time je Putina za osobu godine proglasio 2007., ali je važniji Forbes, koji je ruskog predsednika od 2013. do 2016. zaredom proglašavao najmoćnijom osobom na svetu. Obično se kaže da Rusima treba puno vremena da osedlaju konje, ali kada to jednom učine, trče strahovito brzo.
Nakon postupnog preuzimanja i ozdravljenja propale ruske ekonomije, Putin sada igra na svim frontovima. U Siriji, na Krimu i Ukrajini je Zapad pokrenuo destabilizacijske procese, a potom doživeo ponižavajuće poraze.
[adsenseyu1]
U energetskom sektoru će ruski, a ne zapadni, cevovodi dominirati evroazijskim prostranstvima, a gotovo neverovatno zvuči da ruski LNG uzima udele na tržištu koji su bili predviđeni za američke proizvođače, dok je upravo ovih dana napravio klasičnu šahovsku rokadu u naftnom ratu kojim je gurnuo Saudijsku Arabiju u prvi plan u ratu protiv američke industrije škriljaca, iako je to direktno ruski plan.
S Kinom je potpisao toliko ugovora da ih je teško sve nabrojati. Najvažniji je bio set sporazuma iz 2014. u okviru kojih je i onaj o povećanju isporuke nafte Kini, udvostručenju isporuke gasa kroz gasovod „Altai“, izgradnja i puštanje u rad gasovoda „Moć Sibira“ i mnoge druge, a nešto ranije je dogovorena i jača saradnja između dve vojske u okviru Šangajske organizacije za saradnju (SCO), sporazum koji su potpisali načelnik ruskog štaba Valerij Gerasimov i drugi čovek kineske Centralne vojne komisije, Fan Ćanglong.
Kasnije se vojno-tehnička saradnja podigla na viši nivo, koji Kini obezbeđuje zaštitu s ruskim protivraketnim štitom, a sve su češći vojni manevri dveju vojski, uključujući one na Pacifiku.
Mogli bi napisati esej o projekciji vojne moći i saradnji sa zemljama kao što su Venecuela, Iran, koji je dobio sisteme S-300PMU2, nakon čega Teheran predstavlja „novi model“ svog sistema Bavar 373, gotovo repliku ruskog, napravljeni bez sumnje uz odobrenje Rusije. P
[adsenseyu4]
utin isti sistem isporučuje i Siriji, čime definitivno jača ravnotežu snaga na Bliskom istoku, iako je dobro svestan činjenice da su dva vrhunska odbrambena oružja završila u rukama dveje najjače karike u „Osovini otpora“.
Međutim, prisustvo Rusije u bazama u Hmejmimu i Tartusu je garant da će ta oružja služiti svojoj pravoj svrsi, a to je odbrana suvereniteta i da će biti garant mira, a ne podsticaj za pokretanje rata.
U tom kontekstu važno je spomenuti i Kubu, koja je s Rusijom potpisala sporazum o vojno-tehničkoj saradnji i ruski brodovi sada mogu da dolaze u kubanske luke, gde toče gorivo i obnavljaju zalihe, a kad su već tamo, redovno sprovode zajedničke vežbe ili posećuju vojsku Venecuele, što je latinoameričku zemlju, uz ranije kupljena ruska oružja, verovatno spasilo od planirane američke vojne intervencije.
Neki su ugovore s Kinom pokušali da prikažu kao potvrdu ekspanzije azijskog diva i prodor Kine na ruski Daleki istok i konačni cilj Pekinga da ovlada Severnim pomorskim putem, što je potpuno besmisleno.
Kina je već izbila na prvom mestu u globalnoj ekonomiji, tako da su svi ugovori s Pekingom logičan niz ruskog „okretanja Istoku“, jer će Rusija, nakon žurnih radova na svom Dalekom istoku, moći da zaboravi sve brige o tome šta će ili neće činiti Evropa, budući da će imati sigurno tržište za energente, a zajedno će raditi na velikim infrastrukturnim, vojnim, hidroenergetskim i drugim projektima s Kinom.
Međutim, umesto rezultata bi bilo dobro ili, bolje rečeno, vrlo poučno pogledati kako su Putin i Rusija pobeđivali na svim frontovima, a da nijedan nisu prvi otvorili.
Više od bilo kojeg drugog lidera, ruski predsednik, zbog svog iskustva u KGB-u, zna kako funkcionišu Sjedinjene Države. „Modus operandi“ Vašingtona, usklađen s Britancima, je organizovati napade, pobune i kontrarevolucije u zemljama gde su na vlasti nacionalističke vođe. Iran, Čile, Ekvador, Libija, Egipat, Venecuela, Panama i Ukrajina su klasični primeri.
[adsenseyu1]
Putin je itekako svestan činjenice da Sjedinjene Države sličan plan pokušavaju da sprovedu i u Rusiji. Usporedo s tajnim američkim operacijama vodi se i otvoreni rat. Sada je više nego ikada jasno da je američka ekonomija, kao i ona Velike Britanije, zapravo ratna ekonomija.
Bez rata i bez zemalja koje će pod prisilom kupovati američki dug, američka ekonomija se urušava. Neko će reći da SAD ipak ratuju u Avganistanu, Iraku, Siriji, Ukrajini, da su u hibridnom ratu uspele da okupiraju Boliviju, ali sve to ne donosi nikakvu dobit. Ili barem ne onoliko koliko treba Vol Stritu u Federalnim rezervama da lagodno nastave da sprovode svoje špekulantske aktivnosti.
Rat u Ukrajini, s kojim je počeo frontalni napad na vlasti u Moskvi, trebalo je da bude povod za uključivanje Rusije u direknti vojni sukob protiv oružanih snaga Ukrajine i tako bi dobili „mali regionalni rat u Evropi“. Ruski odgovor je bio dvostran.
Prvo, Rusija je odbila da ide u rat protiv razbojnika i neonacista iz Ukrajine, čime je samo frustrirala Amerikance. Nakon toga u Vašingtonu nisu znali šta više da rade, a američko nedelovanje u Ukrajini je briljantno opisao jedan kineski general kao simptom “erektilne disfunkcije američke strategije”.
Drugo, Putin je koristio asimetričnu strategiju da obuzda, ali i konačno sruši američko carstvo. Primarni cilj je bio i ostao teško pogoditi samo srce američke hegemonije, američki dolar.
Rusija je, uz podršku zemalja grupe BRIKS, u kojoj je tada jaka karika bio i Brazil, napustila transakcije u dolarima, a dedolarizacija, koju je zvanično pokrenula Kina, imaće ozbiljan uticaj na poljuljanu američku ekonomiju.
Ovo čemu danas svedočimo na Vol Stritu su posledice dugotrajnih napora o kojima govorimo i sve što se događa nema nikakve veze s koronavirusom, kako tvrde neki američki „ekonomisti“ i finansijski stručnjaci, pa i sam Donald Tramp, koji zbog predstojećih izbora i ne sme da kaže istinu.
[adsenseyu4]
Rusija takođe podržava i institucionalne promene. Nova razvojna BRIKS banka i kineska Azijska infrastrukturna investiciona banka, za koju se kaže da je alternativa MMF-u, ne samo da ograničavaju uticaj zapadnih banaka, nego će zaustaviti protok novca iz zemalja u razvoju prema Zapadu.
Te nove finansijske institucije su pogodile finansijske elite tamo gde najviše boli, a to su njihovi bankovni računi. Dok Putin vuče svoje poteze na geopolitičkoj tabli, njegovi protivnici gledaju kako njihovo carstvo nestaje.
Trenutno je rublja u odnosu na dolar u padu, ali to nema nikakve veze za rusku ekonomiju i finansije, koji su gotovo u potpunosti dedolarizovani, a onu robu i tehnologije koje ne može sama Rusija da proizvede uglavnom ne plaća dolarima.
S druge strane, za ono nužno, dobija dolara koliko treba od prodaje nafte, kojih se odmah rešava i tu su Sergej Glazjev, guvernerka Banke Rusije Elvira Nabiulina i ministar Siluanov i Maksim Oreškin sa saradnicima napravili odličan posao. Možda ne tako atraktivan kao onaj kojeg su odradili general Šojgu i ministar Lavrov, ali jednako važan.
I sad imamo situaciju da Rusija može sebi da dozvoli da cena nafte pada, ali će bez novca ostati Saudijci i zalivske petromonarhije i američka industrija škriljaca, dok Rusija vrlo niske cene nafte može izdržati od četiri do čak deset godina, zavisno od procena.
Čak i ako uzmemo niži prag, za četiri godine će bankrotirati Rijad i saveznici i čitava američka industrija škriljaca, koju na Vol Stritu nema ko da spase. Prateći šta se govori u Moskvi za sada nema razloga za uzbunu i sve kao da teče po planu.
Istina, postoje i oni koji tvrde da u Rusiji nacionalizam i podrška Putinu rastu u onoj mjeri koliko raste standard građana, ali i to je do sada bilo neupitno i u konstantnom porastu.
Međutim, nadati se da će sankcije ruski narod, ili bolje rečeno narode, baciti na kolena i da će Rusi krenuti u juriš na Kremlj, kao što se dogodilo u Kijevu, za sve one koji poznaju istoriju i mentalni sklop te evroazijske nacije su puste želje loših stratega i naučna fantastika, jer što Zapad više bude vršio pritisak, više raste podrška Vladimiru Putinu.
S kulturnog gledišta, Putin ljude podseća na Sovjetski Savez, kada je narod bio jak i nije se bojao protivnika. Oduvek je Putinov cilj bio da vrati ponos ruskim građanima, kojeg tako dugo nisu imali.
On ne sumnja u postizanje tog cilja. Dakle, čak i pored kontroverznog stila vladanja, po mišljenju Zapada, naravno, Putin će i dalje imati široku i neupitnu podršku naroda.
Ta podrška danas, prema Levada centru, iznosi 70%. Najniža je bila početkom 2019. i tokom usvajanja nekih „nepopularnih reformi“, ali su ruski narodi brzo uvideli da su kratkotrajna odricanja, koja u značajnoj meri ne dovode u pitanje njihov životni standard, nužna za postizanje dugoročnih ciljeva.
Mogućnost ponovne kandidature Putina za još jedan ili dva predsednička mandata je vest koja je šokirala one koji su bili uvereni da će 2024. konačno biti godina Putinovog odlaska. Hoće li biti tako, strpimo se i pričekajmo odgovor. Za sada stvari idu upravo u onom smeru u kom treba da idu, na svim frontovima.
(logicno.com)
