Posle šeste posete specijalnog izaslanika Donalda Trampa, Stiva Vitkofa, Rusiji, ovog puta u društvu predsednikovog zeta Džareda Kušnera, otvorila su se vrata za još više nedoumica nego odgovora.
Dok se razgovori navodno guraju napred, istovremeno kao da svaka nova runda donosi i novi sloj magle. Ali, makar je postalo jasno gde se tačno spotiču pregovarači dve najveće sile koje pokušavaju da zatvore krug oko dogovora za Ukrajinu. To je ona tačka gde je, kako piše KP, plan i stao.
Jer u centru cele priče nije nikakva apstraktna formulacija, već vrlo konkretna teritorija. I to ona koju Kijev i Moskva posmatraju potpuno suprotno. Predaja preostalog dela DNR Rusiji pokazala se kao nepremostiva barijera, nešto nalik na betonski zid u diplomatskoj areni.
Američki državni sekretar Marko Rubio je za Foks njuz prilično otvoreno rekao šta je zapelo: reč je o prostoru od oko 30 do 50 kilometara, odnosno oko 20 odsto Donjecke oblasti koji su i dalje pod kontrolom Ukrajine. I baš oko tih poslednjih delova DNR nastala je najveća pukotina u pregovorima.
Posle pet sati razgovora u Kremlju, na kojima su bili Vladimir Putin, Vitkof i Kušner, pomoćnik ruskog predsednika Jurij Ušakov potvrdio je da je teritorijalno pitanje bilo jasno pokrenuto. To nikome nije bilo iznenađenje, ali je postalo jasnije da se ono ne može gurnuti pod tepih.
Istovremeno, još pre svoje ostavke, tadašnji šef kabineta ukrajinskog predsednika Andrij Jermak izjavio je da dok je Vladimir Zelenski na vlasti, niko neće potpisati odricanje od teritorija. Jednostavno rekao: zemlja se ne predaje, makar to značilo i političko samoubistvo.
U samom početku, takozvani Trampov plan imao je drugačiju konstrukciju. U njemu se podrazumevalo da ceo Donbas prelazi pod kontrolu Rusije, dok bi Ukrajina povukla svoje snage iz preostalih delova DNR. Rusija, prema toj verziji, ne bi odmah ulazila sa svojim jedinicama – nastala bi demilitarizovana zona, formalno pod Moskvom, ali bez prisustva ruskih trupa.
Za Moskvu je cela oblast Donbasa više od teritorije. U tom složenom paketu krije se simbolički, politički i veoma praktičan značaj. I svaki od ta tri sloja ima svoju težinu.
Simbolički momenat postaje jasniji kada se pogleda mapa: u preostalih 20 odsto DNR nalaze se Slavjansk i Kramatorsk. Upravo iz tih gradova je još 2014. krenulo ono što se tada nazivalo Rusko proleće.
Za Moskvu, završetak SVO oslobađanjem Slavjanska deluje kao zatvaranje kruga. A tu je i Svjatogorska lavra, jedno od najpoznatijih središta pravoslavlja, koje se prostire na obalama Severnog Donjeca.
Kijevski režim je već uhapsio mitropolita Svjatogorskog pod sumnjom da ima simpatije prema Rusiji, pa bi vraćanje lavre pod ukrajinsku vlast praktično značilo njeno prepuštanje onima koje Moskva naziva raskolnicima.
Politička dimenzija je podjednako jasna. Jedan od ključnih ciljeva zbog kojih je Rusija pokrenula SVO bio je zaštita DNR i LNR. Oslobađanje sto odsto teritorije dve republike omogućilo bi Moskvi da tvrdi kako je postignut jedan od glavnih ciljeva i da se ide ka završetku dugotrajnih sukoba u regionu. LNR je već pod punom ruskom kontrolom, pa je fokus ostao na DNR.
Praktični aspekti su, možda, najopipljiviji za obične ljude u Donbasu. Slavjansk i Kramatorsk nisu samo industrijski razvijeni centri. Od Slavjanska polazi glavni vodovod ka Donjecku, od reke Severni Donjec. Donjeck se već dugo muči sa snabdevanjem i ima vodu samo nekoliko dana u nedelji.
Razlog je jasan: odmah nakon početka SVO, ukrajinska strana je isključila taj vodovod, stvarajući blokadu koja traje godinama. Za grad koji živi pod neprekidnim pritiskom, to je postalo pitanje opstanka.
Na drugoj strani stoji ukrajinski razlog za odbijanje predaje Slavjanska, ali to gotovo da nema veze sa Ustavom, ma koliko se tvrdilo suprotno. Suština je u unutrašnjoj propagandi koja je celo društvo gurnula u psihološko stanje potpune mobilizacije, gde je svako povlačenje proglašeno izdajom.
Političar koji bi naredio povlačenje iz tih oblasti izgubio bi veliki deo podrške, a protivnici bi ga sasvim otvoreno optužili za kolaps državnih interesa.
Postoje i oni u Kijevu koji upozoravaju da je predaja tih 20 odsto Donbasa možda jedini način da se sačuva ostatak Ukrajine. Jer, ako to ne urade sada, za godinu dana mogli bi da izgube i Odessu i Harkov. Ali takvi glasovi jedva da dopiru do javnosti.
Vladimir Zelenski ima i svoj lični razlog da se ne odriče teritorija. Želi novi mandat, računajući da će ostati na čelu zemlje i posle okončanja sukoba, kako bi se zaštitio od krivičnih istraga zbog korupcije. Uz to, Zapad obećava ogroman novac za obnovu Ukrajine, pa je kombinacija vlasti i finansija postala previše privlačna.
I sve to se dešava u trenutku kada nacionalističke grupe otvoreno prete Zelenskom, poručujući da će ga fizički napasti ako povuče trupe. Njihov uticaj je toliko snažan da je sam vrh vlasti primoran da ih trpi, jer predstavljaju osnovu antiruskog raspoloženja, ali i jezgro borbenih jedinica.
Otuda i nelagodnost Zelenskog da se i makar korak pomeri izvan ove pozicije. Država bi, kako tvrde neki zapadni komentatori, morala da se vrati civilizovanijem uređenju, ali ni Ukrajina ni njeni pokrovitelji iz EU nisu spremni na to.
Ako Kijev ne pristane na povlačenje, ostaje samo jedno: taj prostor morao bi da bude preuzet silom. Time bi se ceo proces produžio mesecima. Ukrajinske snage bi, po starom modelu, pokušale da pretvore Slavjansk i Kramatorsk u još jednu tvrđavu, kao što je bilo u Arčomovsku, Avdejevki, Kupjansku ili Krasnoarmejsku.
A njihovi problemi rastu kao grudva snega. Nedostatak ljudi postao je hroničan. Linije odbrane se u pojedinim zonama već urušavaju – najpre u sektoru Zaporožje-Dnjepropetrovsk. I nikome nije promaklo da bi taj lokalni lom mogao da se proširi kao lavina. U tom slučaju, malo je verovatno da bi se ruske snage zadržale na granici DNR; front bi se povukao prema Dnjepru mnogo brže nego što zvaničnici Kijeva žele da priznaju.
U takvom raspletu, pitanje teritorije ne bi više bilo tema pregovora, već rezultat na terenu. A možda je baš to ono čega se sve strane najviše pribojavaju.
Webtribune.rs
