[adsenseyu2]
Dragica Kamdževska tvrdi da za 42 godine, koliko je provela na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, nikada nije dobila nijednu ponudu za posao.
Ona kaže da se na biro rada prijavljivala uredno svake godine više od četiri decenije, o čemu svedoči i njena radna knjižica.
“U 63. godini života nemam dan radnog staža, a želela sam da radim. Htela sam da prihvatim bilo šta, ali niko nikada ništa nije ponudio”, priča Dragica.
Iako ponude sa biroa nisu stizale, ona je sama aktivno tražila posao, ali bezuspešno.
“Poslala sam sigurno više od 100 molbi za posao. Odbijali su me čak i za poslove spremačice, zato što imam srednju školu”, kaže Dragica.
Ona je u Novi Sad došla 1972. iz Makedonije, sa završenom srednjom Poljoprivrednom školom. Kako kaže, u gradu nije imala vezu, jer je bila nova, pa je tako i u srećnija vremena ostala bez posla.
[adsenseyu4]
“Ne krivim nijednu vlast, ali ne razumem kako sam u vreme socijalizma, kada je posla bilo, ostala bez radnog mesta”, pita se Dragica.
Svih ovih godina živela je od suprugovih primanja.
“S biroa nikada nisam dobila ni dinar. Verovala sam da ću se zaposliti, pa nisam primala nikakvu naknadu”, dodaje Dragica.
Kako kaže, u ovim godinama njene šanse za zaposlenje su minimalne.
“Sada se više ničemu ne nadam. Skinuli su me s evidencije na birou i rekli da nemam šanse da se zaposlim. Svi traže mlađe, tako da je za mene gotovo”, kaže sagovornica „Blica.
“
Ipak, najviše je plaši to što neće imati penziju.
“Kada bih sada i našla posao i bila prijavljena, ne bih mogla da ostvarim pravo na penziju, jer čak i za starosnu treba 15 godina radnog staža, što bi značilo da bih morala da radim do 78. godine života”, objašnjava ona.
Dragica živi sa mužem, koji prima 28.000 dinara mesečno, i s unukom, koji je završio prvu godinu studija.
(Blic)
[adsenseyu2]
[adsenseyu1]
