Piše: Dragomir Anđelković
Kako čujemo od državnog vrha, vodeći zapadni centri moći iznova su poručili da je za njih Kosovo „nezavisna država“ čiji se teritorijalni integritet mora poštovati.
Njegova podela, kao naš potencijalni uslov za dubinsku normalizaciju odnosa sa preovlađujućim delom koji bi pripao Albancima, ne dolazi u obzir.
[adsenseyu1]
Ako Srbija želi u EU, moraće da stisne zube i, makar bez formalnog priznanja, prihvati tzv. kosovsku nezavisnost u sadašnjim međama. To podrazumeva i ulazak u OUN.
Da li je stvarno tako? Uveren sam da nije. Radi se o manipulativnoj strategiji „strah – olakšanje“. Beogradu se javno predstavlja da neće dobiti ništa u vezi sa Kosovom pa mu se onda zakulisno nagoveštava njegov severni deo.
I tako ciklično dok vlast a tim pre građani ne budu dovoljno zbunjeni i omekšani.
Onda će se izaći sa „kompromisnim“ predlogom koji se već i sada povremeno pušta u vidu probnog balona. Radi se o „razmeni“ teritorija. Srbija bi od Kosova dobila njegov severni deo a Beograd bi mu ustupio Preševo i deo opštine Bujanovac.
Nama bi to propagandno bilo predstavljeno kao da smo dobro prošli. Kao dobijamo duplo veću teritoriju naseljenu Srbima od one koju dajemo a na njoj žive Albanci koji, uglavnom, ne prihvataju Srbiju kao svoju državu.
[adsenseyu4]
Tu smo kod srži prevare! Ispalo bi da menjamo svoje a oteto (i to deo koji je samo delimično otet) za ono što em je takođe naše, em to i potpuno kontrolišemo.
Uz to bismo dali i sve drugo, od mesta u OUN do formiranja vojske, što Albanci traže. I površno gledano, jasno je da bi se radilo o lošoj pogodbi, a tim pre kada se shvati da su stvari mnogo kompleksnije.
Neću sada govoriti o činjenici da je Kosovo, da se ne lažemo, okupiran deo naše teritorije, a ne entitet koji ima pravo na samoopredeljenje.
Realnost je da mi sada ne možemo da učinimo išta na terenu južno od Ibra a demografska kretanja su po nas toliko nepovoljna da nam, čak ako mere koje sada usvajamo daju rezultat, budućnost ne ide u prilog kada se radi o odnosu snaga sa Albancima.
Kada jednog dana oslabi zapadna potpora koju oni imaju (u šta polažemo nadu), pitanje je da li ćemo i dalje biti snažniji od njih. Zato sam za kompromis oko Kosova, ali pravi a ne lažni.
I to u kontekstu celovitog rešavanja srpskog pitanja, što uključuje i status Republike Srpske i položaj srpskog naroda u Crnoj Gori izloženog identitetskom genocidu.
S druge strane sporno je da li je kompromis podela Kosova bez svega toga, a svakako to nije razmena teritorija. Štaviše, ona bi predstavljala smrtnu presudu za legitimne ambicije RS ili integritet ostatka Srbije.
Kosovo je poseban slučaj utoliko što je deo suverene države za koji je ona prihvatila da privremeno postane protektorat OUN.
Pošto oni koji su nas nasiljem prisilili na to ne pristaju da se u duhu načelnog dogovora reši status Kosova (uz poštovanje integriteta Srbije), a zbog podrške koju nam pruža Rusija nisu u stanju da jednostrano zaokruže njegovu tzv. nezavisnost, traže da je mi aminujemo.
Mi zauzvrat nešto očekujemo i u vezi sa Kosovom (kao minimum sever, eksteritorijalnost za ključne manastire), i to, bar se nadam, u spomenutom širem kontekstu.
Zapad opet lukavo obrće stvar, nameravajući da nam uz pomoć Kosova potpuno obesmisli taj kontekst. Ako se nešto dopušta Kosovu a Albanci su u Jugoslaviji bili manjina, logično je da kao minimum to dobije i RS koja je proizašla iz konstitutivnosti Srba u BiH i SFRJ. Ako pristanemo na ramenu teritorija onda to pada u vodu.
Na po sebe negativan način prihvatili bismo da Kosovo nije specifičan slučaj a definisali bi, pošto su Srbi brutalno proterani iz Krajine i delova BiH van RS gde su bili većina, novi model za rešavanje otvorenih nacionalnih pitanja na prostorima bivše Jugoslavije.
Šta god da su nečija istorijski utemeljena prava, ko želi promenu granica morao bi ubuduće da nešto da kako bi drugo dobio. Time bismo obesmislili pravo RS da u pogodnom trenutku, kao državni entitet punopravnog naroda, odluči o svojoj sudbini. Možda i to bude moguće, ali jedino po principima razmene, tj. Raška oblast (Sandžak) za RS.
Tako stvari stoje sa razmenom teritorija. Što se severa Kosova tiče, njega i sada Srbi kontrolišu. Ako nismo u stanju da bar to formalizujemo onda ne treba da pristajemo na bilo kakve nove dogovore.
Postupimo li tako uz demonstriranje samouverenosti, Zapad će nam – u okolnostima kada postepeno gubi globalni primat a važno mu je da zatvori kosovsko pitanje – relativno brzo ponuditi sever Kosova bez ikakve razmene. Drugo pitanje je da li je to samo po sebi kompenzacija za prihvatanje nezavisnosti ostatka Kosova.
Mislim da nije, ali sada se primarno time ne bavim, već evroatlantskom manipulacijom „strah – olakšanje“ kojom smo u poslednje vreme intenzivno izloženi kako bi u očaju da će nam izmaći EU, pristali na razmernu teritorija sa kobnim posledicama koje bi to po nas imalo.
(Politika.rs)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
