Noć veštica u Srbiju je stigla pre nekoliko decenija, prvo stidljivo, a onda sve izraženije.
Razlog tome je što nismo dovoljno kulturno ukorenjeni, pa se svog identiteta setimo samo kada smo isprovocirani, i tako postajemo predmet američke hegemonije čiji je cilj ostvarenje što većeg profita, odnosno koristi, smatra etnolog Bojan Jovanović.
Gledanje horor filmova, razni kostimi, maske, izrezane bundeve i strašne priče, samo su delić običaja koji prate „najstrašniju noć“ u godini koja se obeležava 31. oktobra, odnosno noć uoči Svih svetih.
Čini se da ove godine zbog epidemije korona virusa ni ovaj „praznik“ neće biti obeležen kao i prethodnih. To nam govore činjenica da tradicionalni maskenbal Kluba studenata tehnike ove godine nije organizovan, a takođe ne mogu da se nađu ni najave drugih prestoničkih lokala. U vrtićima neće biti kostimiranja jer ove godine „praznik“ pada u subotu.
Srpski doktor: Lek protiv korone je lako nabaviti – Tu je pored vashttps://t.co/qyoaHEs7Pd
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) October 30, 2020
Religijski aspekt Noći veštica predstavlja proslavljanje svih svetih, odnosno posvećen je dušama umrlih. Njegova prošlost je duga i vezuje se za paganski sloj kulture koji je bio u Evropi pre hrišćanstva.
Noć veštica je hristijanizacija onoga što je bilo karakteristično za keltsku tradiciju i obeležavanje važnog datuma, odnosno dolaska Nove godine. Kelti su verovali da mrtvi u ovoj noći izlaze iz svojih grobova ne bi li posetili mesta gde su, još za života, živeli. Oni su tada, iz straha od posete duhova, pravili buku i maskirali se ne bi li tako oterali nepoželjne goste.
Obeležavanje „vrhovnog božanstva novca“
U srednjem veku ovaj običaj je dobio hrišćansko obeležje, da bi u 19. veku sa odlaskom iseljenika iz Velike Britanije u SAD on postao praznik koji se slavi u Americi, a popularan je i u Kanadi, Irskoj, Japanu, Velikoj Britaniji, Australiji, Novom Zelandu.
Naš sagovornik ukazuje da ne treba imati nikakve iluzije da je to prvenstveno jedan veliki praznik koji se slavi zbog vrhovnog Boga zapadnoevropske civilizacije, a to je „božanstvo novca“.
„Kada govorimo o tom dekoru, on nije toliko bitan koliko je važna ta suština, jer je u pitanju jedna težnja zapadnog sveta, pre svega Amerike da kulturno unificira svet zbog tog profita koji se mnogo lakše ostvaruje ukoliko postoji kulturna hegemonija. A ona je uvek u funkciji ostvarenja neke koristi. Prema tome, sve ostalo što se pominje na nivou religije ima ima više folklorni nego pravi religijski značaj. Ona je u funkciji te unifikacije i možemo reći da je ta unifikacija nešto što je tendencija zapadnoevropskog sveta, i da se zapravo kroz nju nastoji da se ostvari jedinstvo sveta kako bi se ostvario što veći profit, odnosno materijalna korist“, naglašava Jovanović.
Srbi su prema rečima našeg sagovornika savremenici ove unifikacije. Naša zemlja je postala deo sveta koji je predmet američke kulturne hegemonije i koja se ostvaruje upravo na našim prostorima.
Prvo je eliminisan Božić Bata
„Isto se desilo malo ranije i sa Danom zaljubljenih, a i ranije je bilo tih tendencija sa eliminisanjem Božić Bate i uspostavljanjem Deda Mraza. Svi ovi praznici imaju za suštinu veliku kupovinu i potrošnju. Tu se prometi mere u milijardama dolara, tako da je suština i ovog i pomenutih praznika u tom profitu. Sve ostalo što je u kontekstu ovog praznika prvenstveno ima za cilj da primami učesnike ovog rituala, i kupce svih onih proizvoda koji se ovom prilikom prodaju i po sniženim cenama i koji zapravo omogućuju da se radnje sa tim proizvodima tada isprazne“, kaže ovaj etnolog.
Upitan, zbog čega preuzimamo tuđe običaje i praznike, kada imamo dovoljno svojih iskonskih i svetih praznika na kojima počiva naša kultura, Jovanović kaže da odgovor jednostavan, a to je činjenica da nismo dovoljno ukorenjeni:
„Mi držimo do svog kulturnog, verskog i nacionalnog identiteta, ali vidimo kada on počne na neki način da se osporava, i kada je u pitanju neka veća sila, da se onda veoma brzo u našoj kulturi nameću novi kulturni obrasci. Imamo primer sa jezikom, možemo da prođemo našim ulicama najvećih gradova a da vidimo upravo taj uticaj. Nemate u natpisima „rasprodaja“ ili „snižene cene“, već imate „SALE“, a da ne govorimo o tome da su imena i nazivi prodavnica prvenstveno napisani latinicom i u stranim imenima. Prema tome, naš problem je u nedovoljnoj kulturnoj ukorenjenosti, i jedino onda kada smo isprovocirani mi se setimo, i kada vidimo kuda sve to ide, onda reagujemo“.
Problem je što se odričemo tradicije
On to ilustruje primerom utakmice KK Crvena Zvezda- Himki u Pioniru na Noć veštica prošle godine, kada je Evroliga zahtevala da u skladu sa praznikom bar šest igrača u timu bude prerušeno. Zvezda je na to odgovorila kulturno umetničkim programom jednog beogradskog folklornog ansambla i trubačima.
„Mi živimo u jednom planetarnom svetu, ali je problem u nas u tome što se odričemo tradicije i ono što je bitno, naši praznici na neki način bivaju skrajnuti i oni se marginalizuju, dok postaje središnje i veoma važno ono što se nameće i ono što je moda. Jer svi govore o Noći veštica, a niko ne pominje da mi imamo jedan identičan običaj koga se stidimo i koji ne upražnjavamo, a to su na primer obredne povorke koje su u zimsko vreme obilazile kuće sa istim ciljem. To su činili mladi i deca koji su bili maskirani upravo ovako kao što se sada radi u zapadnom svetu, oni su išli od kuće do kuće i dobijali su darove“, podseća sagovornik Sputnjika.
On ukazuje na razliku između dece koja pohode susede u Noći veštica koja u stvari ucenjuju svoje komšije tražeći poklone i slatkiše da ne bi uradili nešto nevaljalo. To je nešto što, kako kaže, govori o pragmatičnosti samog tog rituala, za razliku od naših obrednih povorki gde članovi tog rituala izvode neku predstavu, neki skeč, a onda kao nagradu dobijaju poklon:
Razlika između mentaliteta
„Vidite kako u mentalitetu postoji ta razlika, a mi umesto da insistiramo na tome i da gradimo svoj identitet, mi olako prihvatamo ono što dolazi kao neki input i kao neka moda, i lako se odričemo onoga što je nesumnjivo veća kulturna, mentalitetski rečeno duhovna vrednost za nas od one koja nam se nameće“.
Jovanović naglašava da u Noći veštica više ne igra ulogu strah koji je bio karakterističan za Kelte koji su zaista doživljavali duše svojih predaka i koji su paljenjem vatre imali svojevrstan mistički doživljaj.
„Sada je sve to kostimirano i svako se trudi otprilike da izgleda zastrašujuće u smislu kako to masovni mediji preporučuju. I tu je taj horor deo jedne popularne kulture, i naravno pošto je u pitanju strah sa kojim se lako manipuliše, on se dovodi u vezu sa demonima, sa vešticama i naravno sa đavolom koji je samo središte tog sveta. Ali to nema onu stvarnu religijsku obrednu značajnost, nego mislim da je sve to na nivou dekora. Naravno, tu su i oni koji tumače to ali po meni to rade na jedan površan način, jer ne uzimaju u obzir ono što je suština samog tog obreda o kojoj sam govorio, da je tu u pitanju jedan profani ritual koji ima veoma zanimljive elemente“, zaključuje naš sagovornik dodajući da ceo običaj ima dominantnu komičnu stranu čiji je konačni efekat slavljenje glavnog „božanstva novca“.
(Sputnik)
