Nedelja posle izbora donela nam je naznake na osnovu kojih se može pretpostaviti kakav će biti četvorogodišnji period pred nama.
Najjednostavnije rečeno, situacija podseća na skeč Top liste nadrealista kada se u njihovim „vestima“ prelazi na domaće teme, pa se izveštač izdiže iz sveže iskopane jame uz komentar „u zemlji ničega novoga“
Nije, u stvari, baš tačna tvrdnja iz podnaslova da u zemlji nema ničega novoga. Ima.
[adsenseyu1]
Da nije bilo ovih izbora, ne bismo saznali da u Vranju živi čak šest Mađara koji su toliko omiljeni u kraju da za stranku njihove nacionalne manjine glasa čak 1.265 njihovih prijatelja i sugrađana.
Zamislite kakav bi izborni rezultat tamo tek bio da je na izbore pored Stranke vojvođanskih Mađara izašla i neka „Mađarska desnica“. Miša Vacić bi mogao odmah da stavi katanac na stranku. Samo da ne bude nedoumice – nije ovde novost da tokom izbora ima „inženjeringa“, kako ljubav prema Mađarima u Vranju naziva izvršni direktor CeSID-a Bojan Klačar, nego (makar za većinu nas) da u Vranju ima tih šest Mađara.
„Izborni inženjering“ star je koliko i demokratija u Srbiji i tu ne mislimo samo na vreme od njenog obnavljanja, ali nekad inženjerijske radove nisu sprovodili apsolventi s Pravnog fakulteta spartanskog temperamenta, već ozbiljniji ljudi.
[adsenseyu4]
I pored tog bogatog „inženjerijskog“ iskustva koje posedujemo i kojem je vladajuća stranka, kako je optužuju opozicionari, više nego vična, na ovim izborima nije uspela da u parlament ugura svoje satelitske opozicionare, zbog čega se, opet po tvrdnjama „prave“, iliti „bojkot“ opozicije našla u nezavidnoj situaciji.
Mada malo nelogično zvuči tvrdnja da supermeni u nameštanju izbora nisu uspeli da našteluju rezultat koji im ne bi bio ovako „nelagodan“. Jedino objašnjenje je da su se toliko trudili da ljude koji bi izbore bojkotovali nateraju na birališta, pa su oni u toj neprijatnoj situaciji mahom glasali za SNS.
Ova teorija nam, međutim, nameće zaključak da i većina onih koji su izbore nameravali da bojkotuju, odnosno da na njih ne izađu iz nekog drugog razloga, zdušno podržava SNS. Iz tog ugla gledano, bojkot zaista jeste uspeo, jer zamislite koliki bi tek procenat glasova SNS osvojio da je izlaznost bila veća.
[adsenseyu1]
BIĆE NEPRIJATNO, ALI KOME?
Pošto nijedna opoziciona stranka nije ušla u Skupštinu (osim časnog izuzetka u vidu liste koju predvodi Aleksandar Šapić, ali njega i ne smatraju „pravim opozicionarom“) predsednik Aleksandar Vučić i njegova SNS nalaze se, kako kažu „opozicionari sa licencom“, „u kanalu“ jer nemaju nikakvu opoziciju, pa je tako raskrinkan Vučićev autoritarni sistem i on je sad pred svima, posebno pred Zapadom, potpuno go.
Ova teza je malo nategnuta prvo zbog toga što SNS u Skupštini ni do sada nije imao opoziciju, jer je ona koja se smatra jedinom i pravom mnogo pre izbora počela da bojkotuje parlament zbog manjkavosti Poslovnika koji je ona sama bila donela dok je bila na vlasti. Nedostatak (brojnije) opozicije u Skupštini nije, uistinu, nikakva „nelagoda“ za SNS i vlast nego za državu i narod za čije je zdravlje i razvitak potrebno postojanje „opozicionog korektiva“ u demokratskim institucijama.
Važno je, međutim, znati da nas te opozicije nije lišio Aleksandar Vučić nego upravo oni koji su više i od njega samog srozali pojam demokratije i institucija bojkotom i parlamenta i izbora.
[adsenseyu4]
Da li je njihova mržnja, ili je možda bolje reći neprijateljstvo prema Vučiću toliko da su bili spremni da, kako bi napakostili njemu, mnogo više napakoste čitavoj državi i narodu kojem se kunu da služe?
Tvrde isto tako ti „pravi opozicionari“ da će ovakav izborni rezultat i uspeh bojkota srušiti Vučićev ugled u inostranstvu i potpuno ga delegitimisati.
Tako je, na primer, lider Saveza za Srbiju Dragan Đilas rekao da Aleksandru Vučiću i SNS skoro niko od evropskih lidera nije čestitao, jer su videli da ovde nema demokratije i slobode i da veruje da Evropa neće tolerisati „beloruski parlament u Srbiji“.
Prvo, čestitke na „pobedi“ na parlamentarnim izborima nisu običaj. Svi koji su pažljivije pratili naše odnose sa Evropskom unijom u poslednjih deset i više godina, mogli su da zapaze da su najviši evropski funkcioneri, odnosno predsednik Evropskog saveta i Evropske komisije do sada čestitali isključivo pobedniku predsedničkih izbora.
To je bio slučaj i 2012. kada su Herman van Rompej i Manuel Barozo uputili (preuranjenu) čestitku Tomislavu Nikoliću i 2017. kada su Donald Tusk i Žan-Klod Junker čestitali Vučiću.
Ovakve čestitke neprimerene su kada se radi o parlamentarnim izborima, jer se tu pobednik ne zna sve do formiranja vlade i nije neuobičajeno da stranka koja je osvojila najviše glasova izvisi za vlast.
Tako je Srpska radikalna stranka 2003. osvojila blizu dvostruko više glasova od Demokratske stranke Srbije i Demokratske stranke zajedno, pa je ostala bez vlasti, a slično je bilo i 2007.
Poruka iz Evropske unije koja je usledila nakon ovih parlamentarnih izbora ne razlikuje se mnogo od onih uobičajenih i poslali su je funkcioneri zaduženi za to po protokolu – visoki predstavnik EU za spoljne poslove Žozep Borel i komesar za proširenje Oliver Varhelji.
Ono što je važno u njihovom zajedničkom saopštenju i na šta bi i vlast i „bojkot opozicija“ trebalo da obrate pažnju (ako im je stalo do mišljenja EU) – jeste da su po njihovoj oceni „učesnici na izborima bili u mogućnosti da vode kampanju i da su poštovana osnovna prava“, te da je vladajuća stranka imala „ogromnu prednost u promovisanju svoje politike u najvećem delu značajnih medija“, ali i da se „raduju saradnji sa novom vladom“.
Koliko ne tolerišu „beloruski parlament u Srbiji“ jasno je iz činjenice da su Vučića u Briselu svega nekoliko dana po održavanju izbora primili predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen.
Opozicija takođe ističe činjenicu da su predstavnici dve političke grupacije u Evropskom parlamentu – Socijalisti i demokrate, i Zeleni – oštro kritikovali ove izbore nazivajući ih čak i „ruganjem demokratiji“.
Zaboravljaju, međutim, da je to sasvim normalni deo političke borbe u toj evropskoj instituciji gde svaka partija podržava onu sebi blisku u nekoj zemlji, pa je tako i bivši predsednik Evropskog saveta, a sada lider narodnjaka Donald Tusk Vučiću poželeo sreću pred izbore, a po izborima mu čestitao.
PIROVA POBEDA
Retko kada smo u istoriji imali slučaj da se neki savez, ili snaga raspadne pošto dobije bitku, ali ne još i rat.
U ovom kontekstu prvi na pamet pada grčki kralj Pir, čije su se snage iz pobede u pobedu krunile i nestajale.
Ovo malo vremena koje je proteklo od izbora i od bojkota pokazalo je da bi bojkot, ukoliko je uopšte bio ikakva pobeda i uspeh, mogao biti samo još jedna Pirova pobeda.
Ne samo što je Demokratska stranka, u kojoj finalna rasprodaja traje već duže vreme, i pre samog izlaska na glasanje ušla u stanje koje se najpreciznije može opisati kao terminalna faza (jer šta drugo reći za krvavi i bespoštedni sukob ljudi koji se tamane zarad mrvica sa političke trpeze), nego je i zvezda uzdanica „pravog“ opozicionog delovanja u Srbiji, Savez za Srbiju, počela da posrće.
Prvo su se u medijima za koje se ne može reći da su baš „provučićevski“ pojavili (već 25. juna, četiri dana posle izbora) napisi da Narodna stranka Vuka Jeremića napušta SZS (što iz NS nisu želeli da komentarišu), a onda je u glavnom opozicionom glasilu, dnevnom listu „Danas“, 29. juna objavljen bombastičan naslov „Savez za Srbiju više ne postoji“.
„Kako nam je rečeno Savez je večeras održao poslednji sastanak na kojem je dogovoren prestanak postojanja ove grupacije opozicionih stranaka koje su bojkotovale izbore. Naši izvori kažu da su ovo ostalim predstavnicima stranka koje su činile Savez predložili Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke i Dragan Đilas, predsednik Stranke slobode i pravde.
Izvori Danasa kažu da su obojica rekli da je Savez dostigao svoj maksimum te da svaka članica treba sada samostalno da se razvija“, naveo je taj list, dodajući da će „raspad SZS biti maskiran time što će se praviti novi opozicioni blok koji bi mogao da se zove Srpska bojkot opozicija kojoj bi se pridružili manji pokreti.“
Đilas je ove navode negirao na vrlo ponižavajući i uvredljiv način, bez trunke obzira prema listu koji je prema njemu inače vrlo blagonaklon: „U stilu Vučićevih tabloida pustili ste bez ikakve provere lažnu vest o gašenju Saveza za Srbiju. Naveli ste da je to urađeno na moj predlog. Ni jedna, ni druga tvrdnja apsolutno ne odgovaraju istini.“ Njegov „tviter demanti“, međutim, ukazuje da informacija koju je „Danas“ objavio možda nije potpuno tačna, ali da nije ni potpuno lažna, te da gde ima dima, ima i vatre:
„Predložio sam na sastanku da članice SZS, zajedno sa drugim političkim organizacijama koje su bojkotovale izbore, kako onima koje funkcionišu na nacionalnom, tako i onima koje deluju na regionalnom i lokalnom nivou, formiraju Srpsku opoziciju.“
Ovo i nema baš previše smisla. Prvo, ako se jedna strategija pokazala uspešnom, onda je se svaki pametan čovek pridržava do ostvarenja cilja, pa stoga ako je SZS ostvario uspeh, zašto ga menjati.
I sam SZS je nastao udruživanjem raznih političkih partija i pokreta koje su se priključivale u različitom vremenskom okviru, pa zašto mu onda sada menjati ime da bi mu se neke nove pridružile?
S obzirom na to da je proces u SZS već duže vreme obrnut, da se pre radi o osipanju nego o ukrupnjavanju, više ima smisla tvrdnja lista „Danas“, nego demanti Dragana Đilasa.
Šta je istina i da li je SZS dostigao vreme poluraspada, možda ćemo videti već u sredu na najavljenom sastanku ove grupacije, kada ovaj broj „Pečata“ već uveliko bude bio u štampi.
Filip Rodić (pecat.co.rs)
