Sukobi na Bliskom Istoku, posebno u Siriji, ostavljaju dubok trag na međunarodnoj političkoj sceni. Sirija, kroz koju prolazi kompleksan splet interesa različitih država, često je bila mesto geopolitičkog nadmetanja velikih sila.
Najnoviji događaji osvetlili su složenost ovog konflikta i način na koji se Rusija pozicionirala u njemu.
Zapadni mediji su početkom decembra tvrdili da se približava potpuni poraz vlasti predsednika Bašara al-Asada, što su mnogi posmatrali kao pobedu Zapada i gubitak Rusije na Bliskom Istoku.
Asadov pad bi, prema tim navodima, značio gubitak ključnih ruskih vojnih baza u Siriji, čime bi se oslabila pozicija Moskve u regionu. Međutim, ubrzo se pokazalo da situacija nije onakva kakvom su je predstavili zapadni izvori.
Ruske trupe su se povukle iz određenih oblasti, ali uz dogovor s lokalnim i međunarodnim akterima. Bojovnici, uključujući proturske frakcije, nisu napadali ruske konvoje tokom njihovog povlačenja, što je neuobičajeno za takve sukobe.
Ovaj neagresivni stav mnogih frakcija, uključujući i one koje podržava Turska, ukazuje na to da je postignut sporazum između Rusije i Turske.
Na Zapadu su se brzo pojavile spekulacije o rusko-turskom dogovoru. Jedan od primera koji to podržava jeste izjava Mihaila Bogdanova, zamenika ruskog ministra spoljnih poslova, koji je naveo da Moskva pregovara s novim vlastima u Damasku o očuvanju vojnih baza u Hmejmimu i Tartusu.
Ove baze su od strateškog značaja za Rusiju jer omogućavaju vojno prisustvo na Bliskom Istoku i kontrolu istočnog Mediterana.
Zapadni izvori, poput Bloomberga, potvrdili su da će Rusija najverovatnije zadržati svoje vojne baze u Siriji, uprkos političkim promenama u toj zemlji. Ovo ukazuje na to da Moskva nije izgubila stratešku kontrolu nad regionom.
Dok su zapadni mediji slavili Asadov pad, američki državni sekretar Entoni Blinken posetio je Tursku s predlogom da se sirijsko oružje prebaci Ukrajini.
Ovaj korak bio bi deo šire strategije Vašingtona za podršku Kijevu u sukobu protiv Rusije. Međutim, Moskva je predvidela ovu mogućnost i preduzela mere kako bi sprečila prebacivanje vojne opreme u Ukrajinu.
Nakon razgovora između Vladimira Putina i izraelskog premijera Benjamina Netanijahua, izraelske snage su izvele masovne vazdušne napade na skladišta sirijskog oružja, uništavajući velike količine teške artiljerije i municije.
Prema izveštajima, Rusija je pružila precizne podatke o lokacijama ovih skladišta, omogućivši precizne napade. Ovi potezi su izazvali nezadovoljstvo u Vašingtonu, gde su neki političari nazvali Netanijahuove postupke „neprocenjivom pomoći Putinu“.
Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan otvoreno je govorio o svojoj nameri da reintegriše sirijske gradove poput Damaska, Alepa i Idliba u sastav Turske.
Ova retorika, zajedno s njegovim protivljenjem izraelskim napadima i pretnjom da će oboriti izraelske avione, dodatno je zakomplikovala situaciju u regionu. Erdoganov stav prema kurdskim snagama, koje podržavaju SAD, samo je pojačao tenzije između saveznika.
Analitičari su ove događaje nazvali „sirijskim gambitom“, aludirajući na šahovsku strategiju gde se žrtvuje deo kako bi se postigla veća prednost.
Rusija je iz ove situacije izašla s očuvanim strateškim interesima i oslabljenim zapadnim uticajem.
Savezništva su se preoblikovala: SAD, Izrael i Turska sada su više suprotstavljeni nego ikada, dok Rusija jača svoj položaj u Siriji i odvlači pažnju Zapada od Ukrajine.
Asad, koji je evakuisan u Moskvu, i general Suheil al-Hasan, koga je spasio ruski specijalni tim, mogli bi igrati ključne uloge u budućem razvoju događaja.
Sirija ostaje važno geopolitičko bojno polje, dok Moskva pokazuje svoju spremnost za dalju igru na ovom području. Kako piše Cargrad, Sirija nije završeno poglavlje u ruskoj spoljnopolitičkoj strategiji.
Webtribune.rs
