Entoni Rej Hinton, 60-godišnji Afroamerikanac iz Alabame proveo je punih 28 godina u zatvoru čekajući smrtnu kaznu za delo koje nije počinio. Tek nakon tri decenije oslobođen je krivice.
Njegovu ispovest objavio je britanski list „Gardijan“ i prenosimo je u celosti. „Imao sam 29 godina kad sam kosio travu ispred kuće moje majke u Birmingemu u Alabami. Bio je vruć majski dan 1985. godine. Podigao sam pogled sa kosilice i ugledao dva policajca. Kada je moja majka ugledala lisice, počela je da vrišti. Upitali su me da li posedujem oružje, a ja sam odgovorio ne“, priča Hinton i nastavlja:
– Kad su pitali ima li moja majka oružje, odgovorio sam da. Detektiva sam jedno 50 puta upitao zašto sam uhapšen. S vremenom mi je rekao da sam uhapšen zbog pljačke. Rekao sam mu: „Imate pogrešnog čoveka“. On je odgovorio: „Nije me briga jesi li počinio zločin ili nisi. Bićeš osuđen“.
U policijskoj stanici postalo je očigledno da sam bio na poslu u vreme kad se pljačka dogodila. Detektiv je tu informaciju proverio s mojim šefom, ali je nakon toga rekao da će me optužiti za dva ubijstva iz dve druge pljačke. Rekli su da je pištolj moje majke istog modela kao i onaj koji se koristio na mestu zločina, a ja odgovaram opisu čoveka kog traže. To im je bilo dovoljno da podignu optužnicu.
[adsenseyu1]
Kad sam upoznao advokata koji mi je dodeljen, rekao sam mu da sam nevin. „Svi vi uvek kažete da niste uradili ništa“ – odgovorio je. Tokom dve godine koliko sam čekao na suđenje možda sam ga video tri puta. Jedini dokaz koji me povezivao sa zločinom bilo je svedočenje balističkog stručnjaka koji je rekao da meci s mesta zločina odgovaraju onima za pištolj moje majke. 17. novembra 1986. godine odlučeno je da sam kriv i osuđen sam na smrtnu kaznu.
No Reparations for Anthony Ray Hinton – 30 yrs in Alabama Prison https://t.co/UwUCGqEQEl MT @ALPublicRadio pic.twitter.com/5a5XhAODnM
— Prison_Health (@Prison_Health) August 28, 2016
U zatvorskoj jedinici za ljude osuđene na smrt dan počinje u 2:45 ujutro. Ručak je u 10 sati. Večera u 14 sati. I to je bilo to. Nije ih briga za stvarno vreme obroka: kažu vam da moraju da nahrane sve zatvorenike pa počinju rano. Moja ćelija bila je dimenzija 1,5 m × 2,1 m. U njoj sam provodio oko 24 sata na dan.
[adsenseyu4]
Tri godine nisam progovorio ni reči sa drugim ljudskim bićem. Morao sam da gledam 54 muškarca kako prolaze pored mene da bi ih smaknuli. Moja ćelija bila je nekih 10 metara od komore i mogao sam da osetim miris spaljenog mesa. Drugih 22 sami su sebi oduzeli život. Tokom svoje četvrte godine robije čuo sam čoveka u ćeliji pored moje kako plače. Rekao mi je da mu je umrla majka. Kazao sam mu: „Pa sada ćeš imati nekoga na nebu da zagovara tvoj slučaj“. Sledeće jutro kao da se upalilo svetlo: Moj smisao za humor se vratio.
Pustio sam mašti na volju. Posetio sam kraljicu, oženio sam Hale Beri. Moj um je otišao svuda, a tokom noći bih se vratio i proverio svoje telo.
Bez advokata Brajana Stevensona i Inicijative za jednaku pravdu (EJI) ne bih danas bio ovde. Pisao sam mu nakon što sam ga video na TV-u jedan dan kad su me vraćali nazad u ćeliju. Upoznao sam ga 1995. godine i napokon sam imao nekog ko će se boriti za mene.
On je angažiovao balističkog stručnjaka i kad smo dobili vest da meci ne odgovaraju pištolju moje majke otišli smo kod glavnog tužioca. U njegovoj kancelariji odbili su da odvoje sat vremena da ponovno razmotre moj slučaj jer bi to bilo „bacanje novca poreznih obveznika“, a ja sam čekao na smrtnu kaznu još 16 godina.
EJI je ustrajao na novom suđenju i napokon, 3. marta 2015. godine država Alabama je povukla celu optužnicu protiv mene. Pustili su me istog dana. Nisam to mogao da prihvatim: Kad ste zatvoreni gotovo 30 godina, više ništa nije isto. Bilo je kao da sam u 58. godini zakoračio na drugu planetu. Neko je morao da me upozna sa internetom. Moja majka je umrla, ali imao sam dovoljno sreće da sam mogao da se uselim kod najboljeg prijatelja koji me izdržavao.
U zatvoru sve vreme potrošite razmišljajući o stvarima koje ćete pojesti, samo da bi pri izlasku na slobodu otkrili da ne želite ništa. Kupio sam ogroman krevet – nakon što sam godinama spavao u fetalnom položaju, sanjao sam o tome da se rastegnem. Godinu i po dana otkako sam na slobodi, još se nisam rastegnuo.
Svako veče izlazim napolje i gledam zvezde i mesec jer godinama nisam mogao da ih vidim. Šetam po kiši, jer je godinama nisam osetio
Nikad nisam dobio izvinjenje, ali sam oprostio ljudima koji su me osudili godinama pre nego što sam izašao. Nisam im oprostio zato da bi mogli mirno da spavaju noćima. Učinio sam to zato da bih aj mogoa da spavam, završava svoju ispovest Hinton.
(Blic)
