Evropski zagovornici ponovnog uvoza ruskog gasa su ćutali neko vreme i čekaju pravu zimu, nestašicu LNG na tržištu i rast cena.
Tokom poslednjih 50 godina, zapadnoevropske energetske kompanije razvile su duboke poslovne, ali i lične veze prvo sa sovjetskom, a potom i ruskom gasnom industrijom.
Najveći eksponent tih odnosa i interesa je bivši nemački kancelar Gerhard Šreder, koji je kao nemački kancelar otvorio put projektu gasovoda Severni tok 1, postavši i njegov predsednik uprave nakon što je napustio kancelarsku dužnost. Uporedo s tim biznisom, Šreder je bio istrajni zagovornik sve čvršćeg nemačko-ruskog energetskog odnosa i povezivanja.
Instalirajte Telegram da primate izbor naših najboljih vesti
Za ovog bivšeg nemačkog kancelara i drugih njegove vrste u evropskom energetskom sektoru, takva jedna sitna stvar poput punog opsega između dveju država na evropskom kontinentu – Rusije i Ukrajine – ne znači nužno kraj uobičajenog poslovanja, navodi u svojoj analizi za National Interest Alan Rajli, viši saradnik u think tanku Atlantsko veće (Atlantic Council) iz Vašingtona, koji se specijalizovao na područjima antimonopolskog, trgovinskog i energetskog prava kao i pitanjima politike Evropske unije.
U ovom trenutku, činjenica je da se posao Gaspromovog izvoza ruskog gasa iz gasovoda u EU do temelja urušio. Ipak, uprkos tome, mnogi poslovni i politički evropski zvaničnici žele da se stvar što pre vrati u „normalu“.
[adsenseyu1]
U Njemačkoj već duže vreme premijer Saksonije poziva na popravak gasovoda Severni tok 1 i obnovu isporuka ruskog gasa. U Italiji je jedan od pripadnika stare rusko-italijanske energetske klike, Paolo Skaroni, izabran za predsednika italijanskog energetskog diva ENEL.
„Re-Šrederizacija“
Nije previše teško prepoznati šta se kuva.
Ekipa koja maše sloganom „business as usual“, predvođena upravo onima poput Šredera i Skaronija, navijaće i gurati sklapanje poslova o ponovnom protoku gasa s Moskvom.
Istovremeno, na prvi pogled, ‘Re-Šrederizacija‘, kako taj eventualni budući proces naziva autor analize, izgleda kao nemoguća misija.
[adsenseyu4]
Uvoz ruskog gasa iz gasovoda u Evropu od početka sukoba sa Ukrajinom pao je sa 40 na oko svega 5 posto. Nemačka, najveći ruski uvoznik gasa, osigurala je u međuvremenu nekoliko novih LNG terminala, tačnije plutajućih LNG brodova za uvoz LNG-a. Nemački ministri stalno iznova ponavljaju i ističu ključna stajališta vezana uz energetsku diverzifikaciju.
Nemačka će, tako, uvoziti norveški prirodni gas, LNG, energiju vetra, solarnu energiju – ukratko, sve osim ruskog gasa. Međutim, ruski prirodni gas nije u potpunosti nestao s „radara“. Naime, iako je ruski uvoz putem gasovoda kolabirao, ruski uvoz LNG-a se povećao. Tačnije, širom EU ruski uvoz LNG-a sada je na drugom mestu, odmah iza uvoza LNG-a iz SAD-a.
Što je još važnije, ekonomski i politički sistem potpore uvozu ruske energije širom Zapadne Evrope nije nestao. Trenutno možda teži da bude manje vidljiv, ali taj je sistem spreman ponovno da se aktivira i pogura ruski gas prema Evropi u prvom trenutku koji bi bio pogodan.
Tu je već spomenuti premijer Saksonije, Majkl Krečmer, a zanimljivo je da on koristi politiku zatvaranja nemačkih nuklearnih elektrana – od kojih su poslednje tri isključene 15. april – kao opravdanje za to.
„Hladna zima, velika potražnja za LNG-om, rast cena – i to je to“
Ovaj primer pozivanja na obnovu isporuka ruskog gasa kroz Severni tok 1 uklapa se u širu strategiju nemačkih pristalica uvoza iz Rusije. Oni dobro znaju da će biti teško snabdeti Nemačku dovoljnom količinom energije iz alternativnih izvora uz efektivni prekid uvoza ruskog gasa.
Gubitak nastao zatvaranjem ukupno šest nuklearnih elektrana u poslednje tri godine povećava potražnju za većim količinama energije iz drugih centara nabavke, a ograničenja planiranja otežavaju distribuciju energije vetra putem pojačanih mrežnih kapaciteta tamo gde je potrebna.
Istovremeno, niko ne želi masovno da poveća upotrebu uglja – iako se, napominje autor, i to događa.
Sve što nemačkim zagovornicima ruske energije zapravo treba je jedna zoista hladna zima i Kinezi koji kupuju dovoljne količine tečnog prirodnog gasa na svetskim tržištima da cene prirodnog gasa dramatično porastu. U tom trenutku bi postojali svi argumenti za popravku Severnog toka 1 – po ceni od 500 miliona dolara – i povratka na ranije uobičajeno poslovanje.
Pritom, to ne bi bio argument koji bi se iznosio samo u Nemačkoj.
„Šrederizacija“, prema kojoj evropski političari i poslovni rukovodioci traže i podupiru duboke veze s ruskim energetskim tržištem, bila je i ostala obeležje zapadnoevropskog energetskog sektora u celini, ne samo u Nemačkoj.
Sada se, kako navodi Rajli, „Re-Šrederizacija“ može videti na sceni u Italiji gde je desna vlada Đorđe Meloni, koju je poduprlo prorusko koalicijsko krilo Silvija Berluskonija, imenovala Skaronija za predsednika ENEL-a.
Skaroni je ranije bio izvršni direktor drugog italijanskog energetskog diva ENI i razvio je čvrst odnos – kao što i sami zapisi iz Kremlja pokazuju – s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Takođe, podržavao je i delimično finansirao projekt gasovoda Južni tok, koji je imao za cilj da nanese štetu Ukrajini osiguravanjem alternativne tranzitne rute za ruski gas u Evropu, piše autor Rajli.
No, sveukupan cilj Moskve nije bio samo da smanji prihode Ukrajine, već i njenu važnost za EU, što bi teoretski olakšalo kasniji napad na tu zemlju jer bi bile smanjenje šanse da bi EU za to pokazala kakav značajniji interes.
ENI je pod vođstvom Skaronija takođe zatvorio Italiju u rusku gasnu mrežu, održavajući dugoročne ugovore s ruskim energetskim divom Gaspromom i kupovinom gasnih polja u Rusiji.
Kao i mnogi drugi njemu slični, Skaroni nije pokazao predomišljanje ili kajanje za svoje postupke. I dalje je tvrdio da Italiji treba ruski gas za iduću deceniju i usprotivio se sankcijama Kremlju i to uprkos činjenici da sukob Rusije i Ukrajine preti evropskoj bezbednosti i međunarodnom poretku.
Iz energetske perspektive, njihove akcije učinile su Evropu zavisnom od ruskog gasa, a kada je Moskva Evropskoj uniji izmakla energetski „tepih“, evropski potrošači su bili ti koji su na kraju platili račun – trošak uvoza energije u EU prošle godine bio je tri puta veći nego 2021.
Nije teško uočiti da će se Skaroni uskoro koordinisati s proruskim igračima u nemačkom energetskom establišmentu kako bi progurali ponovni uvoz ruskog gasa. Kako je rečeno, trebaće samo hladna zima, ograničeni pristup LNG-u i visoke cene energije.
„Re-Šrederizacija“ zapadnoevropskog energetskog sektora u tom trenutku će krenuti punom parom, zaključuje Alan Rajli.
(Jutarnji list)
