U septembru, 1958., u SSSR-u je pokrenut vrlo ambiciozan projekat. Nikita Hruščov potpisao je ukaz, potpuno tajni, o lansiranju četiri međuplanetarne stanice klase „Luna“ tokom jeseni i zime 1958. i 1959. godine.
Zanimljivo je da su same stanice imale različite namene. Prve stanice trebalo je da postanu veštački mesečevi sateliti. Istovremeno, bar na jednu od njih postavljena je neka vrsta natrijumove „bombe“, eksplozije, koja je trebalo da daje vrlo svetao blic.
Stvoriti izvor sjaja blizu sjaja samog Meseca. Tako su nameravali da prilagode sistem automatskog upravljanja letovima međuplanetarnih stanica do Meseca, a u budućnosti i do Venere.
Poslednja svemirska letelica trebalo je da izvrši automatsko sletanje na Mesec. Eksplozija natrijuma planirana je da se izvrši na uređajima serije E-1. U svojoj osnovi bio je vođeni projektil koji je trebalo da se sudari sa Mesecom, kada bi eksplodirao, trebalo je da aktivira punjenje natrijuma.
Prva letelica lansirana je 23. septembra 1958. godine sa Bajkonura, ali se prilikom lansiranja izgubila. Ukupno su od 1958. do 1977. izvedena 33 lansiranja, od kojih je 17 lansiranja završeno padom raketa i uništenju stanica.
Ukupno su lansirana četiri vozila E-1 od septembra do decembra 1958. Poslednja stanica „Luna-1“ lansirana je 2. januara 1959. godine, navodno je ušla u orbitu, ali je potom navodno pala u Sunce. Međutim, najverovatnije je da je i ona pala u Uralsku tajgu.
Važno je napomenuti da su sva lansiranja svemirskih stanica serije Luna klasifikovana, a do danas nije preživela nijedna fotografija, ili filmska traka ovih uređaja. Ako su prvi sateliti u osnovi bili školjke i trebalo je da udare u mesec, onda su poslednje stanice dizajnirane da fotografišu mesec.
Zabeleženo je da je na jednoj od ovih stanica instaliran nuklearni naboj male snage. Bilo je planirano da se digne u vazduh na mesečevoj površini. Nešto što tada još nije bilo zabranjeno.
Do sada se dosta govorilo i pisalo o tome da su nakon smrti grupe Igora Djatlova ostali filmovi sa velikim brojem fotografija. Svi oni su, manje-više, proučeni i opisani. Pre dve godine otkrivena je fotografija sa pešačenja 1959. godine. Na jednoj fotografiji, snimljenoj u koritu reke Auspije, očigledno na samom kraju januara 1959. godine, jedan od turista napravio je panoramsku sliku.
U samom uglu fotografije jasno se vidi čovek obučen u tamnu odeću. Pored njega je neka olupina, neki otpad, koji je očigledno napravio čovek. Sve to veoma liči na međuplanetarne stanice tipa „Luna-2“.
Kako se navodi, stanice tipa Luna-2 bačene su na Mesec pomoću padobranskog sistema. Ali već pouzdano znamo da se poslednje lansiranje stanice Luna-1 dogodilo početkom januara 1959. U ovom slučaju, stanica je navodno ušla u orbitu i postala satelit Sunca, iako nijedan pouzdan dokaz o tome nije preživeo.
Takođe ne znamo kako izgledaju ove stanice „Luna-1“. Ali predmet koji je slučajno upao na fotografiju koju su snimili turisti vrlo je sličan stanici Luna-2. Stoga se slobodno može zaključiti da Luna-1 nikada nije ušla u orbitu i da je takođe pala duboko u Uralsku tajgu, kao i sve druge stanice ove serije.
Ne možemo da znamo da li su turisti videli ovaj predmet, da li su prišli stražaru, ili vojniku, koji je zabeležen na ovoj slici. Najverovatnije nisu ništa videli, nastavljajući put do planine Otorten, ali vrlo je verovatno da su zbog toga zapravo i ubijeni.
Sve ostale „zaključke“ možete doneti sami. Kako se čini, s obzirom da je čitav proces bio izuzetno tajan, tada su čak i slučajni prolaznici bili ubijani. Činjenica da su turisti upravo prošli pored samog mesta pada, već je mogla biti dovoljan razlog njihovog ubistva.
Ipak, to što se nisu rešili tela, što se niko nije potrudio da pokupi kamere ili uništi film, nije moguće u potpunosti objasniti. Možda je za one koji su ih „likvidirali” i ovaj nalog izazvao veliki šok.
Webtribune.rs
