Iznenadni naleti ludila, disfunkcija organa, misteriozni nestanci – planine skrivaju mnoge mračne tajne.
60 godina stara misterija smrti Ivana Djatlova i njegove grupe planinskih istraživača očigledno nikada neće biti rešena: nasumično bekstvo iz šatora u hladnoj zimskoj noći gotovo bez odeće; znakovi teških telesnih povreda; trovanje radijacijom otkriveno na telima – postoje desetine teorija koje pokušavaju da objasne šta se dogodilo. One uključuju masovnu psihozu, KGB-ovo zataškavanje – a postoje teorije i o vanzemaljskom uticaju.
[adsenseyu1]
Međutim, slučaj Djatlovljevog prevoja nije jedini u kojem su profesionalni penjači umrli pod tajanstvenim okolnostima. Iako ih mediji nisu pratili u istoj meri, od ovih priča, koje za sobom ostavljaju mnogobrojna pitanja, ljude i dalje prolazi jeza.
- Smrt grupe Ljudmile Korovine
Gde: Planinski lanac Hamar Daban, Burjatija
Visina: 2396 metara
Kada: avgust 1993.
Smrznuti se na smrt u avgustu je najnezavidniji ishod. Ta je sudbina zadesila grupu turista iz Kazahstana, na čelu sa profesionalnom penjačicom Ljudmilom Korovinom. Nakon što su stigli u Burjatiju, grupa je 2. avgusta krenula na put preko planinskog lanca Hamar Daban. Vreme nije bilo na njihovoj strani: padali su jaka hladna kiša i sneg. Uprkos tome, grupa je relativno sigurno nastavila svojim putem do 5. avgusta.
Šest od sedam planinara u grupi nije preživelo. Jedina preživela, Valentina Utočenko (17) kasnije je u izjavi napisala kako je tokom teškog spuštanja, sprovedenog pri vidljivosti blizu nule, jedan od članova grupe teško pao – krenula mu je pena iz usta i tekla mu je krv iz ušiju. Ostatak grupe je ubrzo razvio iste simptome.
Šest članova je umrlo gotovo u isto vreme, nakon što su se valjali po tlu, cepali odeću i hvatali se za grlo. Mlada žena je ostala sama. Gotovo u nesvesti, pratila je dalekovode sve dok nije stigla do reke na dnu planine, gde ju je spasila grupa turista na kajakarenju.
Obdukcija je otkrila znakove hipotermije – plućnu kontuziju, kao i nedostatak proteina (simptom neuhranjenosti). Ali dostupne informacije ne objašnjavaju sve. Zašto bi Korovina povela grupu gornjim delom planine, kad su jednostavno mogli poći putem kroz šumu? Šta je sa groznim krvarenjem? Ili nedostatkom proteina – s obzirom na to da je grupa dobro jela? Kako je šest ljudi moglo umreti u nekoliko minuta? I, konačno, kako je sedma članica grupe preživela?
Utočenko je svoje preživljavanje prispisala odličnoj formi, a o strašnom incidentu radije ne govori.
[adsenseyu1]
- Smrt grupe Eljvire Šatajeve
Gde: Lenjinov vrh, Pamir, tadžičko-kirgistanska granica
Visina: 7134 metara
Kada: avgust 1974.
Za razliku od grupe koja je stradala u Burjatiji, ova grupa – koju je predvodila Eljvira Šatajeva – u celosti je bila sastavljena od profesionalnih penjača. Ali planina koju su pokušavali da osvoje bila je takođe mnogo viša.
Šatajeva je bila profesionalna sportistkinja – jedna od najpoznatijih penjačica u celom SSSR-u. Pred grupu je postavila ambiciozan zadatak: osvojiti sedam hiljada metara visoku planinu sa grupom sastavljenom samo od žena – bio je to podvig u koji se do tada niko nikada nije upustio.
Grupa je vrh osvojila 5. avgusta, o čemu je obavestila bazni logor, koji je čestitao penjačicama. Ali bilo je prerano za slavlje.
Na putu natrag iste večeri, vreme se znatno pogoršalo, prisiljavajući grupu da postavi kamp i tu prenoći. Vetar je sutradan bio još jači i dalji silazak je bio preopasan. Šatajeva je obavestila bazni logor: „Jedna naša članica se razbolela. Povraća ceo dan.“
Bazni kamp je preporučio grupi da nastavi sa silaskom.
Padinu je 7. avgusta pogodila snažna mećeva. Snežna oluja je raznela sve što je grupa imala, uključujući šatore u kojima su stradale dve penjačice. Druga penjačica je umrla ubrzo nakon mećave – i njoj je pozlilo. Preživele penjačice su ostale bez ičega, zarobljene u snegu. U blizini se nalazila druga grupa penjača koja im je hitala u pomoć, ali nije uspela da se probije do njih.
Poslednju poruku nije poslala Šatajeva nego neko drugi. Sadržaj je bio sledeći: „Ostalo nas je još dve. Svi smo bez snage. Za 15 do 20 minuta nas više neće biti.“
Na prvi pogled se čini da u ovoj tragediji nema nikakve misterije. Međutim, novinar i penjač Anatolij Ferapontov u svojoj knjizi „Penjači“ skreće pažnju na određene nedoslednosti koje su se pojavile nakon istrage kampa: „Jedan od panoramskih snimaka sadrži jasno vidljivu stenu s čajnikom na njoj… Mećava bi taj čajnik oduvala. A što se tiče šatora – na tom području nije bilo mećava koje su dovoljno jake da bi rastrgle pričvršćeni šator. Šator je mogla rastrgnuti samo osoba u stanju histerije.“
Kakva je to tačno nevolja mogla pogoditi kamp – i da li je zaista dovela do smrti – ostaje misterija. Ferapontov takođe citira jednog od penjača iz obližnje grupe: „To se nije tako dogodilo.“
Iz ličnih svedočanstava nije otkriveno ništa više – i vrlo verovatno nikada neće biti.
(hr.rbth.com)
