Rat nikada nije popularan dok traje. Početni zanos koji čest kod muškog dela populacije, vrlo brzo zameni ozlojeđenost i rat postane krajnje nepopularan.
Kada se završi, kada ode u domen istorije, generacije koje su ga izgurale na svojim plećima govore „bilo — ne ponovilo se“, kod nekih čak rat ode i u svoju sentimentalnu fazu jer ljudi zaboravljaju, dok mlađi naraštaji, ako je njihova strana bila pobednička u tom sukobu, romantično gledaju na čitav slučaj, maštaju, i slave svoje heroje.
Neki ratovi su tako popularni kada postoji istorijska distanca. Kod nas je popularan Prvi svetski rat, dok su već Balkanski ratovi koji su mu neposredno prethodili u njegovoj dubokoj senci.
[adsenseyu1]
Drugi su potpuno zaboravljeni, iako nisu ništa manje oslobodilački.
Upravo je to sudbina koja je zadesila Srpsko-turske ratove koji su se vodili u periodu 1876-1878. godine, a koji su direktna posledica srpskog ustanka u Hercegovini, Nevesinjske puške kako se često zove, ustanka koji se brzo proširio i na Bosnu.
Srpsko-turski ratovi zapravo su dva sukoba. Postoji Prvi i postoji Drugi. Kneževina Srbija poražena je od strane Turske u Prvom, i spasena je samo zahvaljujući intervenciji Austrije koja je pretnjama izdejstvovala kod Osmanlija da se zaraćene strane vrate na stanje pre sukoba, pa ništa nismo teritorijalno izgubili.
U Drugi srpsko-turski rat ušli smo na insistiranje Ruske imperije, koja se uključila u sukob.
U njemu smo mnogo bolje prošli, u njemu smo izvojevali pobedu nad Osmanskim carstvom i teritorijalno se proširili, oslobodivši veliki broj gradova na jugu naše zemlje, između ostalog i Niš, koji su Rusi planirali da uključe u Veliku Bugarsku, koju će stvoriti Sanstefanskim mirom sa Turskom.
Opšti napad na Niš počeo je 7. januara, a naše snage činile su četiri divizije Šumadijskog i Moravskog korpusa: ukupno 15.000 vojnika i 100 topova. Komandant im je bio general Jovan Belimarković, koji je napadom rukovodio iz sela Berbatova.
Turaka je bilo 5.000, imali su 267 topova, i bili su dobro raspoređeni i utvrđeni po strateškim položajima oko varoši. Naš cilj je bio da se Niš oslobodi pre nego što turska vojska snage 10-12.000 ljudi pod komandom Hafiz-paše dođe iz pravca Prištine (na kraju nije uspeo da ode dalje od Kuršumlije, gde smo ga zaustavili).
Tri dana su trajale žestoke borbe. Trećeg dana osvojeno je utvrđenje na Gorici, pa je dovedena artiljerija koja je neposredno ugrozila posadu u samoj niškoj tvrđavi. Tada su Osmanlije pristale na pregovore.
Istoga su dana komandant odbrane grada Halil Zija-paša i mutesarif Rašid-paša predali tvrđavu, a njihovi vojnici u skladu sa dogovorom položili oružje i napustili grad, otišašvi u pravcu Sofije i ka Vranju, koje će takođe tri sedmice kasnije biti oslobođeno (krenuli smo mi i u oslobađanje Kosova, zauzeli Gnjilane na putu ka Prištini, ali smo bili zaustavljeni primirjem Rusa i Turaka; naše dalje napredovanje verovatno nije ni jednima ni drugima odgovaralo: Turcima svakako da im ne bismo oteli još teritorija, a Rusima možda jer su strahovali da ćemo zauzeti i ono što su namenili Bugarima; bilo kako bilo, Rusi se tada nisu obazirali na naše interese).
12. januara vojnici Šumadijskog korpusa svečano su ušli u Niš, na opšte oduševljenje srpskog pravoslavnog življa; taj događaj je prikazan na ilustraciji Feliksa Kanica, nemačkog putopisca i velikog prijatelja Srba, iz 1879. godine koju možete videti na početku ovog teksta. Dva dana kasnije stigla je u varoš i naša Vrhovna komanda na čelu sa knezom Milanom.
Tada je počela igra sa Rusima i Bugarima, a knez Milan je odveo ruskog konzula do Ćele-kule i rekao mu: „Evo, ekselencijo! Kada Rusi načine još jednu ovakvu Ćele-kulu od srpskih glava, i ovu moju povrh njih metnu, tek tada će Bugari dobiti Niš!“.
Sazvan je Berlinski kongres, na insistiranje Nemačke i Austrije sporazum iz San Stefana je ukinut, a Velika Bugarska je postala samo san. Niš je postao i ostao srpski.
