[adsenseyu2]
Piše: Nebojša Katić
Srbija je, kao i većina tranzicionih država, s velikim entuzijazmom i bezrezervno prigrlila globalizaciju. Svoje ekonomske resurse i prostor Srbija nudi svakome ko želi da ih kupi ili koristi, i na tome gradi svoju razvojnu strategiju.
U takvom privrednom modelu nema prostora za uskogrudo insistiranje na nacionalnim ili bezbednosnim interesima, na prehrambenoj ili energetskoj sigurnosti, na strateškim privrednim granama i sličnim suverenističkim frazama. Srbija danas drži veliku ekonomsku lekciju Zapadnim zemljama, pa čak i svom velikom uzoru – Nemačkoj. Otkud Nemačka u ovoj priči?
Krajem 2016, Nemačka je najednom otkrila da globalizacija i nije tako sjajan proces kako je do juče izgledalo. Umesto da nastave da se raduju tom globalizacionom vatrometu – prometu roba i kapitala bez granica i ograničenja, Nemci su počeli da guraju klipove u točkove ekonomskog progresa i da uvode investicioni protekcionizam.
Povod ovakvoj promeni stava se ne skriva – kineska preduzeća se danas pojavljuju kao kupci zapadnih tehnoloških kompanija. Akcionari su srećni zbog toga, ali država nije. Nemačka vlada je upravo povukla već datu saglasnost za prodaju kompanije „Aixtron”, koja proizvodi elektronske komponente, a pokrenula je i istragu u vezi sa već realizovanom prodajom kompanije „Osram” (ponovo Kinezima). I ne samo to, Nemačka pokreće kampanju u okviru EU da se kineskim kompanijama ograniči mogućnost kupovine važnih tehnoloških kompanija.
[adsenseyu1]
Novi trendovi praćeni su i promenom globalizacijskog rečnika. U igru se sada vraćaju pomalo zaboravljeni atavistički pojmovi kao što su nacionalni interes i strateške tehnologije, opasnost po javni red ili bezbednost, sigurnost snabdevanja itd. U tom kontekstu posebno se naglašava opasnost da telekomunikacije i energetika dopadnu strancima.
Nemačka nije jedina razvijena zemlja koja je počela da otkriva mane globalizacije i koja ima rezerve prema kineskom kapitalu, niti su te rezerve vezane samo za prodaju visokotehnoloških kompanija.
Na drugom kraju sveta, u Australiji, blokirane su dve kineske kupovine koje nemaju veze sa visokim tehnologijama. Vlada je sprečila prodaju ogromnog agrokompleksa i jedne kompanije za distribuciju električne energije. U oba slučaja, nacionalni interes, ta demodirana kovanica, naveden je kao razlog zabrane.
Spisak blokiranih kineskih kupovina, ali i aktuelnih kupovina koje su sada pod znakom pitanja, sve je duži, a argumentacija kojom se kupovine osporavaju sve je bogatija. Pored već pomenutih argumenata, tvrdi se i da Kina sve više otežava prodaju svojih kompanija strancima.
Biće zanimljivo videti kineski odgovor na ovakve blokade. Kinezi su već poručili da su nemačke investicije u Kini deset puta veće od kineskih investicija u Nemačkoj, da je 8.200 nemačkih kompanija aktivno u Kini, a 2.000 kineskih u Nemačkoj itd. Tihi ekonomski rat polako izlazi iz senke i postaje sve intenzivniji.
[adsenseyu4]
Možda na nove globalne trendove i ograničenja ne treba gledati tako strogo. Velika je verovatnoća da će državama poput Konga, Burundija ili Centralnoafričke Republike biti dozvoljeno da na Zapadu kupe sve što požele, ako budu razmišljale u tom pravcu i ako budu uspele da namaknu potreban broj milijardi. Ni Srbiju niko ne sprečava da već danas, ili sutra kada bude prodala sva svoja dobra, dobijeni novac upotrebi tako što će nešto pazariti na globalnom tržištu kompanija.
Konačno, upravo taj reciprocitet, ta ravnopravnost među državama i jeste u samoj biti globalizacionih procesa. Mi kupujemo kod vas, vi kupujte kod nas. Svi su jednaki i svi imaju istu šansu… osim možda Kineza, koji kao za pakost imaju i novac i strategiju.
U svetlu poslednjih zbivanja postavlja se pitanje da li Srbija može nešto naučiti od Nemačke ili, možda bolje, od Australije? Ima li potrebe da se redefiniše razvojna politika kakva se vodi već deceniju i po? Ako velike države, koje imaju snage da zaštite svoje nacionalne interese, strahuju od moćnih stranih investitora, da li bi i tranziciona nejač trebalo da bude zabrinuta za svoju budućnost?
Naravno da ne. Paranoja je slabost velikih. Kada su mali u pitanju, ko će bolje brinuti o njihovoj budućnosti od dobronamernih stranaca? Uostalom, istorija i iskustvo su nas naučili – ništa tako dobro svrab ne češe kao tuđa ruka.
(Politika.rs)
[adsenseyu5][adsenseyu5]
[adsenseyu2]
