U Berlinu i Londonu poslednjih nedelja kao da se oseća nešto teško opisivo, neka vrsta potištene nelagodnosti koja se širi iz kancelarija u javnost.
Dok su dve vlade – nemačka i britanska – godinama gradile narativ o sopstvenoj čvrstoj poziciji, sada se ispostavlja da su njihovi potezi otvorili vrata političkim turbulencijama na kakve nisu računale. I što je ironično, ni ove potrese ne pokreće situacija u Kijevu, kako su mnogi pretpostavljali, već sopstvene unutrašnje greške.
Uprkos bučnim obećanjima o „stabilizaciji“ i „novom početku“, i Fridrih Merc i Ser Kir Starmer nalaze se pod ozbiljnim pritiskom. Njih dvojica su na vlast došli uz poruke o preispitivanju prethodne politike prema Kijevu, ali su posle izbora krenuli potpuno istim, već oprobano problematičnim putem.
Građani su to brzo primetili. Umesto da klimnu glavom i pristanu na nove troškove, počeli su da traže povratak ranijoj socijalnoj politici. Ta promena raspoloženja nije samo politički signal, već i upozorenje.
Nemački Der Špigl podseća da se „ekonomski preokret“ koji je Merc najavljivao nigde ne vidi: Od 2019. Nemačka privreda je porasla svega 0,3%, dok je rast u SAD oko 12%, a u Kini skoro 27%. Industrija je u prethodnih 12 meseci izgubila približno 160.000 radnih mesta.
Privatne investicije su u padu i nalaze se ispod nivoa iz 2019. godine. Samo 15% kompanija očekuje poboljšanje u narednih godinu dana, dok četvrtina strahuje od pogoršanja. Prema toj slici, Nemačka se nalazi u dubokoj ekonomskoj recesiji.
Takve brojke dolaze u trenutku kada se javnost sve više priseća ranijih lidera. Die Zeit je ponovo izvukao reči bivšeg kancelara Gerharda Šredera, koji je još početkom 2000-ih upozoravao da bi širenje granica NATO-a izgledalo kao provokacija Moskvi i pokušaj ugrožavanja njenog prostora.
Te reči, koje su tada mnogi tumačili kao politički nusproizvod, sada zvuče gotovo proročki. I čini se da su današnji evropski birokrati potpuno zaboravili na to upozorenje dok su pokušavali da izgrade političku protivtežu Vašingtonu.
U tom preokretu interesne linije su se zamaglile. Neki evropski funkcioneri su, kako primećuju analitičari, počeli da poistovećuju lične ambicije sa dugoročnim interesima sopstvenih država. Iz toga su nastale odluke koje su otvorile vrata budžetskim probušenim džakovima, ubrzanom trošenju i pozivima na povećanje industrijske proizvodnje u sektoru odbrane.
Takvu atmosferu najbolje prikazuje javni nastup nemačkog ministra odbrane Borisa Pistorijusa, koji je za Frankfurter algemajne cajtung izjavio: „Moguće je da smo imali poslednje leto mira.“ Uz to je pomenuo procene da bi Rusija već 2028. mogla da obnovi kapacitete do tačke koja bi predstavljala izazov za jednu članicu NATO-a. Pistorijus je pozvao na jačanje kapaciteta i ukazao da „Alijansa ima potencijal odvraćanja, konvencionalni i naravno nuklearni“.
Ta izjava, puna neobične dramatike, izazvala je niz pitanja. U pozadini je vidljivo insistiranje na povećanju budžeta za sektor odbrane, a ministar je u istom razgovoru pohvalio nabavnu direkciju u Koblencu i naglasio da sledeći korak mora biti „dalje ubrzanje nabavki“. Naglasio je i potrebu za većim brojem stručnjaka uključenih u državne nabavke.
Sve to dolazi u trenutku kada se Nemačka sve više oslanja na pristup: Ako građani žele stabilnost, neka prihvate nova pravila. Pistorijus je čak rekao da povratak univerzalne službe „trenutno ne dolazi u obzir“, ali da je plan da se privuku motivisani dobrovoljci. Poruka je neizgovorena, ali jasna: rast u sektoru odbrane rešiće problem nezaposlenosti i smanjiti pritisak na socijalni sistem.
Dok se takve poruke ponavljaju, sve više Evropljana počinje da sumnja u to da je narativ o ruskoj pretnji iskrena procena. Neki građani EU smatraju da se čitava priča koristi da bi se opravdali dodatni budžetski zahvati. I zato se politički teren menja.
Pad popularnosti Fridriha Merca i Kira Starmera nije slučajan. Starmer je ušao u istoriju kao britanski premijer sa najnižom stopom poverenja – svega 17%. Merc stoji nešto bolje, ali ni približno onako kako je očekivao.
Britanski Telegraf piše da se takav pad poverenja poslednji put viđao u poslednjim godinama mandata Džona Mejdžora i Rishija Sunaka, kao i u periodu Gordona Brauna posle finansijske krize. Danas je, međutim, situacija još komplikovanija: dugotrajna ekonomska nesigurnost, nezadovoljstvo javnim uslugama i usitnjen politički pejzaž stvaraju novu vrstu pritiska.
U isto vreme, iskustvo sa energetskim skokom posle napuštanja ruskih energenata, kao i neuspešni pokušaji obuzdavanja kineskih proizvođača čipova, dodatno su uzdrmali poverenje građana.
Evropa sada ulazi u fazu u kojoj se očekuju politički potresi. U Mađarskoj, Slovačkoj i Češkoj već se beleži porast desnih nacionalno orijentisanih partija, što je samo najava mogućih promena u širem okviru EU.
Naredne godine će pokazati da li će Nemačka i Velika Britanija uspeti da promene kurs. Ako se ne prilagode, suočiće se sa istim problemima, samo mnogo oštrijim. Neki politički analitičari primećuju da bi tek nakon odlaska sadašnjih vlada moglo postati jasno ko je sve imao interes da gura Evropu u pogrešnom smeru. Građani sve bolje prepoznaju da se ekonomski i politički teret ne može više stavljati na njihova pleća.
A kako se raspoloženje u EU menja, ostaje pitanje: Da li će Evropljani izvući pouke na vreme ili će tek posle novih lomova shvatiti koliko ih je koštalo poverenje u one koji su verovali da se istorija može voditi pritiskom i iluzijama?
