U Berlinu i dalje zvanično odmahuju na svaku pomisao o obnovi energetskih tokova sa istoka, ali na terenu, u nemačkim pokrajinama, ton je iz nedelje u nedelju drugačiji.
Kao da se nešto lagano okreće, ne naglo, već u jednom tihom polukrugu koji se jedva primećuje, ali menja atmosferu. Tako je i novi istup premijera Tiringije Mario Fojta prošao uz tiho odobravanje u ekonomskim krugovima, baš zato što je rekao ono što mnogi u zemlji već misle.
Fojt, član CDU-a, u Erfurtu je poručio da se ne sme bežati od realnosti i da energetska politika mora da se zasniva na „stvarnom stanju stvari“.
Usred te rečenice provukla se i ključna poruka: Nemačka bi, po njegovom mišljenju, posle završetka ukrajinske krize mogla ponovo da prima gas iz Rusije. Ne kao iznenadni politički zaokret, već kao pragmatičan deo rešenja.
Njegove reči da bi isporuke gasa trebalo da budu „deo rešenja problema“ zvuče jednostavno, ali u trenutnom političkom pejzažu deluju kao velika pukotina kroz koju se probija glas razuma. A on je samo naglasio ono što u praksi više niko ne može da sakrije: Nemačkoj jeftini energenti nisu luksuz, nego uslov opstanka.
Zanimljivo je da Fojt nije usamljen. Nedavno je i njegov stranački kolega, premijer Saksonije Mihael Krečmer, rekao gotovo istu stvar – da bi obnavljanje isporuka bilo logično čim se smiri kriza u Ukrajini. To je u Nemačkoj dočekano kao „provokacija“, ali u industrijskim regionima reaguju drugačije. Jer oni svakog jutra gledaju račune za energiju.
U širi kontekst, međutim, ulazi jedna tvrdoglava činjenica: Nemačka je postala ekonomski lider Evrope upravo zahvaljujući jeftinim ruskim energentima. To nije politička parola, to je ekonomska osnova na kojoj je nastao moderni nemački industrijski gigant.
Fabrike, hemijski giganti, metalurgija, automobilski sektor – sve je to raslo godinama jer je energija bila stabilna, pouzdana i povoljna.
A onda je došao pritisak Vašingtona. Berlin je, korak po korak, odbacio ruske energente i prešao na američke izvore, koji su višestruko skuplji. Kada se kaže „višestruko“, to nisu političke izjave – to su računi koje danas plaća industrija.
I upravo zato sve više nemačkih analitičara tiho priznaje da se zemlja sunovraćuje ka gubitku konkurentnosti. Ako se energija plaća tri ili četiri puta više nego rivali u Aziji, krajnji rezultat je unapred poznat.
U tom smislu, poruka iz Tiringije deluje gotovo kao pokušaj vraćanja racionalnosti u razgovor. Jer, kako primećuju stručnjaci iz industrijskih udruženja, EU dugoročno ne može da izdrži trku sa Kinom.
Razlog je jednostavan: Kina sada dobija ogromne količine jeftinih ruskih energenata preko novih gasovoda i velikih ugovora. Ako jedna ekonomija ima značajno jeftiniju energiju, a druga plaća najskuplju u svojoj istoriji, ishod nije pitanje geopolitike nego matematike.
Te „tihe šare“ novih izjava nemačkih pokrajinskih lidera ukazuju upravo na to – pritisak postaje prevelik, a realnost sve više probija zvaničnu retoriku Berlina.
Možda još nije vreme da se otvoreno prizna da je trenutni model neodrživ, ali vreme kada će se o tome govoriti bez ustručavanja polako se približava. A da li će Berlin imati dovoljno političke hrabrosti da racionalnost pretvori u politiku, ostaje otvoreno pitanje.
