Evropska unija raspravlja o uvođenju embarga na naftu nakon SAD, koje su prve napustile ruske ugljovodonike. Međutim, ustupci Vašingtonu mogli bi skupo da koštaju evropske privrede.
Najveća opasnost ne leži čak ni u samom naftnom embargu, već u odgovoru koji Rusija može dati na tako radikalan korak.
EU priprema peti paket sankcija Rusiji, uveravaju Rojters diplomatski izvori. Posle Sjedinjenih Država, Brisel je takođe razmišljao o udaru na ruske ugljovodonike.
Međutim, EU raspravlja samo o naftnom embargu, jasno stavljajući do znanja da napuštanje ruskog gasa nije moguće u narednim godinama. Američki predsednik DŽo Bajden doputovao je u Brisel 24. marta da prisustvuje samitu NATO-a i sastanku G7.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Ranije su SAD prve uvele embargo na isporuke nafte iz Rusije, naftnih derivata, kao i gasa i uglja. SAD su zabranile gas i ugalj da bi dali veću težinu sankcijama i da bi pokazali Evropi kako to treba da bude. Jer Amerikanci nisu kupovali ni gas ni ugalj od Rusije, makar u značajnim količinama.
„SAD ne kriju pritisak na Evropsku uniju. Bajden želi da ubedi Evropljane da prihvate iste sankcije kao i SAD. Kampanji protiv ruske nafte pridružili su se i glavni saveznici SAD u Evropi, baltičke države i Poljska.
Ali nije izvesno da će Evropljani uvesti embargo, bar ne sada. Zato što će posledice po njihovu ekonomiju biti mnogo gore nego po američku“, kaže Igor Juškov, ekspert Finansijskog univerziteta pri Vladi Ruske Federacije i Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost.
Prema njegovim rečima, Evropljani neće moći tako lako da nađu zamenu za rusku naftu kao SAD. „U poređenju sa Evropom, male količine nafte i naftnih derivata iz Rusije su išle u SAD.
Uz to, statistika pokazuje da su SAD počele unapred, još pre uvođenja embarga, da smanjuju kupovinu ruske nafte i naftnih derivata i traže alternativne dobavljače.
Rusija je 2021. isporučivala SAD u proseku 700 hiljada barela dnevno, ali je već početkom 2022. godine obim naglo opao. U februaru je bilo svega 143 hiljade tona, a u martu nešto više od 40 hiljada barela dnevno.
Osim toga, Amerikanci su svojim kompanijama dali grejs period od 45 dana da odbiju rusku naftu“, kaže Juškov. Ispostavilo se da je Sjedinjenim Državama trebalo oko tri meseca da radikalno smanje obim kupovine ruske nafte i naftnih derivata.
Ali za Evropu će ovaj proces obnove novog lanca snabdevanja biti mnogo teži i potrajati mnogo duže. Samo Nemačka iz Rusije izvozi 560 hiljada barela dnevno, Poljska – 360 hiljada barela, Holandija – 260 hiljada barela, Finska – 180 hiljada barela, Belgija – 160 hiljada barela, plus ostale zemlje.
Evropljanima će trebati više vremena da pronađu alternativne dobavljače i vrstu nafte koja je pogodna za evropske rafinerije da zamene ruski Ural, da zaključe nove dugoročne ugovore i ponovo izgrade čitav sistem logistike i isporuke.
Evropljani će morati da mame druge dobavljače višim cenama nafte. U procesu restrukturiranja tržišta neminovno će doći do raznih ekscesa u vidu bilo kakvih propusta i kašnjenja u snabdevanju, što će dovesti do skoka cena, napominje stručnjak za ovu industriju.
Važno je kakav će format naftnog embarga EU izabrati, da li će biti prelaznog roka i koliko će on trajati. „Ako EU odluči da odmah prestane da kupuje rusku naftu ovde i sada, to će biti šok za svetsko tržište.
Rusija neće moći tako brzo da preusmeri sve količine na druga tržišta prodaje, pa će morati delimično da zaustavi proizvodnju. A to će dovesti do stvaranja velikog deficita na globalnom tržištu i povećanja cena na 200-300 dolara po barelu, na šta je upravo upozoravao ruski ministar energetike Aleksandar Novak“, napominje Juškov.
Manje radikalan scenario je da EU predlaže da se ruska nafta ukine na primer na godinu dana.
„Onda će Rusija postepeno razmenjivati prodajna tržišta sa bliskoistočnim dobavljačima. Ruska nafta će ići u Aziju, pre svega u Indiju i Kinu, kao i u jugoistočnu Aziju i Južnu Ameriku. A proizvođači nafte na Bliskom istoku, pre svega Saudijska Arabija, Kuvajt i Irak, svoje količine će slati na evropsko tržište“, kaže Igor Juškov.
Evropski troškovi će nesumnjivo rasti. Na pozadini svih ovih rizika, cene će ionako rasti, barel će koštati oko 120-150 dolara. Danas su cene od 110 dolara nova realnost.
Rusija namerava da poveća tranzit nafte preko Kazahstana u Kinu. Sada 10 miliona tona nafte godišnje prolazi ovom trasom naftovoda.
Kazahstanci uzimaju deo nafte iz tranzitne cevi za rafineriju Pavlodar, ali iste količine vraćaju u cev u vidu sopstvene nafte. Prema rečima stručnjaka, Rusija ne samo da može da poveća tranzit svoje nafte preko Kazahstana, već i da pristane da u potpunosti napuni sve kazahstanske rafinerije ruskom naftom.
Svi će imati koristi od ove priče. Rusija će prodavati naftu Kazahstanima sa nižim popustom nego na inostranim tržištima (trenutno popust od 30 dolara po barelu zbog rizika od sankcija), a Kazahstanci će moći da izvoze više svoje nafte i da u džepu drže prihod od izvoznih dažbina .
Isporuke naftovoda generalno imaju manje rizika od sankcija nego isporuke nafte na moru. Međutim, Rusija nema velike mogućnosti da proširi cevovodne zalihe nafte. Zbog toga će crno gorivo u Aziju morati da se transportuje uglavnom tankerima morskim putem. Troškovi transporta će neminovno rasti, a ruska nafta će morati da se prodaje sa popustom. Kina i Indija će biti neverovatno srećne zbog ovoga.
U Rusiji će od ovoga pre svega patiti naftne kompanije. Najverovatnije će se smanjiti i prihodi ruskog budžeta. Iako to, naravno, neće značiti potpuni gubitak prihoda od izvoza nafte. Vlasti sada raspravljaju o izmenama poreskog sistema za naftne radnike.
Ako Indijci i Kinezi mogu da dobiju rusku naftu po nižoj ceni, onda će Evropljani morati da plate više za alternativnu naftu. Crno zlato na svim ovim sankcijama sigurno će poskupeti. To će neminovno dovesti do povećanja troškova bilo kog transporta (drumskog, vazdušnog), povećanja troškova logistike, a zatim i duž lanca sve robe na policama.
„Najveća stvar koja sprečava EU da uvede sankcije ruskoj nafti je to što Rusija, kao odgovor, može da uvede kontramere i da prekine isporuku drugih ugljovodonika Evropi.
Ako pravila igre više ne važe, zašto bi onda Rusija igrala ulogu pouzdanog snabdevača gasom?
Uostalom, sada Gasprom nastavlja da zadovoljava sve zahteve Evropljana: gas ide i preko Poljske i preko Ukrajine. Evropa se plaši da će je Rusija isključiti iz snabdevanja gasa i zaustaviti isporuke uglja“, tvrdi ekspert FNEB-a.
Sa gasom je situacija komplikovanija, što je prepoznato i u samoj Evropskoj uniji.
Rusija neće moći fizički da preusmeri gas iz Evrope u Aziju, moraće da zaustavi proizvodnju. Evropa, teoretski, može da pronađe drugi gas na drugim tržištima i preusmeri ga na sebe, ali to će značiti da će na drugom tržištu doći do velike nestašice gasa.
U praksi će početi rat cenama između Azije i Evrope za snabdevanje gasom, iz kojeg će svi izaći kao gubitnici. Uklanjanjem Rusije sa tržišta gasa, svetsko tržište će ući u težak deficit koji niko neće moći još dugo da nadoknadi.
Evropljani bi mogli da pređu na ugalj umesto na ruski gas, ali problem je što je Rusija najveći snabdevač uglja u Evropu. I malo je verovatno da će Moskva, isključivši EU sa gasa, tamo ostaviti zalihe uglja.
Evropska unija je takođe počela da govori o nekim ograničenjima morskih luka.
Ranije su u SAD, na nivou niskog rasuđivanja, zapretili da će blokirati ruske pomorske trgovinske puteve.
U najgorem slučaju, ovo bi moglo dovesti do trećeg svetskog rata ako američki brodovi počnu da love tankere sa ruskom naftom u međunarodnim vodama.
Za sada se u EU raspravlja samo o zabrani ulaska ruskih plovila u evropske luke. Tako kaže ministar saobraćaja Litvanije Marius Skuodis.
Webtribune.rs
